Izvor: NoviMagazin.rs, 24.Dec.2017, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Sistemski ekstremizam
Svekolika borba protiv svakojakih ekstremizama trpi istrajne i dalekosežne poraze protiv samo jednog od njih – sistemskog ekstremizma. Gotovo sva ustrojstva su omogućila da minimalna manjina maksimalizuje svoju premoć, ekonomsku, a sve više i političku, nad većinom savremenika – uveravaju internacionalni i nacionalni istraživači.
Za Oksfamovim nedavnim otkrićem da samo osam ljudi raspolaže imovinom koja je ravna posedu siromašne polovine čovečanstva, usledio je >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << niz računica koje pokazuju da ekstremne neuravnoteženosti nisu prolazna nepogoda već jedna od retkih konstanti našeg doba. Francuska organizacija specijalizovana za merenje nejednakosti upravo je, na primer, izračunala da je od 1980. do danas samo jedan postotak najbogatijih ubrao 27 odsto globalnog dohotka, dok je donjoj polovini svetskog življa pripalo jedva 12 procenata tog kolača.
Ovakvi i slični nalazi nemaju, naravno, za cilj da propagiraju veštačko ujednačavanje. Ono je već dovelo do propasti sistema koji su ga forsirali.
Nikome i ne pada na pamet da poriče da svet počiva na razlikama. One su i neizbežne i dobrodošle u opredeljenjima, zanimanjima, izražavanjima, običajima, ukusima, načinu života, pa i tumačenju uspeha i neuspeha.
Ali, i dobroga može biti previše, odavno je konstatovao ironičar. Velika je falinka sistema koji je prosperirao na navedenim vrlinama, a ipak izazvao polarizaciju koja mestimično podseća na građanski hladni rat. U kojem se popreko gledaju malobrojni koji imaju previše i mnogobrojni koji imaju premalo.
Kad sve manja grupa ljudi osvaja sve više nacionalnog bogatstva, ona tako stiče i sve veću političku moć – konstatuje Njujork tajms u uvodniku povodom projektovanog smanjivanja poreza, u kojem vidi dalje jačanje tog uskog kruga “kingmejkera”. Uz dalje zanemarivanje interesa radnika, čijem najsiromašnijem sloju je, navodi se, kupovna moć “sada 10 odsto manja nego 1968. godine”.
Amerika je na putu da postane svetski šampion u ekstremnoj nejednakosti, ocenio je izveštač UN za siromaštvo i ljudska prava Australijanac Filip Olston, posle turneje po toj zemlji. Možda je preterao jer je konkurencija za takvu titulu sve oštrija, pogotovu u zemljama s manje jasnim računima i neobračunljivom bedom.
Međunarodne analize, na koje se poziva londonski Gardijan, govore i o naglom rastu nejednakosti u drugim silama. Ona je, precizira se, u Rusiji veća nego ikad od carskih vremena, a u Indiji od vremena britanske kolonijalne vladavine, dok se udeo jednog procenta najimućnijih u dohotku Kine (uz uporedno izvlačenje stotina miliona stanovnika iz siromaštva) povećao sa 15 na 30 odsto.
Liči na popriličan paradoks. Dok u međunarodnim odnosima napreduje multipolarnost, sa sve uravnoteženijom raspodelom moći među silama, unutar njih raste unipolarnost, prevlast uskog političko-biznismenskog kruga.
Možemo da imamo demokratiju ili koncentraciju bogatstva u rukama malobrojnih, ali ne možemo da imamo i jedno i drugo – svojevremeno je upozorenje američke pravničke legende Luisa Brendajsa, koje je danas vanredno aktuelizovano. Mnoge vlasti ga ipak tretiraju kao zastarelo i olako u njemu spajaju sadržane nespojivosti.
Stoga, dobrim delom, prosto bujaju pokreti protiv establišmenta. Opravdano, ali često kreću stranputicom.
Donald Tramp je, prema znamenitom Nurijelu Rubiniju, izrastao na tom zastranjivanju. Antiestablišmentskim pokličima predstavio se kao populista koji će nekako popraviti položaj zapostavljenih slojeva, da bi vladao kao plutokrata, u korist staleža najimućnijih kojem i sam pripada, tvrdi ekonomista koji se pročuo predviđanjem prošlog finansijskog loma na Volstritu.
Krajnosti se, kao i obično, dodiruju. Uravnilovka je satrla ustrojstva prisilnog ujednačavanja, a drastične nejednakosti sada podrivaju temelje demokratije i kakvog-takvog globalnog poretka. One su, prema većini dostupnih analiza, bitno doprinele razmahu populizma, nacionalizma, protekcionizma, autokratičnosti, socijalnih napetosti, antimigrantskih fobija, pa i nepoverenja prema vlastima. Slično, i nažalost i začudo, ustrojstvu koje se slomilo nametanjem jednakosti, nemoćne da, uz ostalo, pruži odgovor na pitanje o identitetu – “ako smo svi isti, ko sam onda ja?”
Nejednakost će, naravno, opstati. Ona je “kao holesterol” koji svi imamo u organizmu, pa može da bude i dobra i loša, precizira naš ekonomista svetskog glasa Branko Milanović u intervjuu za socialeurope.eu. Dobra “ako podstiče da prihvatamo rizike, da radimo i učimo više”. I loša, kad “elitama omogućava da sačuvaju pozicije i kada ne daju nikakav doprinos društvu”.
U fazi smo, reklo bi se, nagomilavanja “lošeg holesterola”. Teši, doduše, nalaz pomenutih francuskih specijalista da se šansa za smanjivanje globalne kontraproduktivne nejednakosti nalazi u zapadnoj Evropi. A ka kojoj nas vabi njen “dobar holesterol”, u kojem ovde hronično oskudevamo.
