Izvor: NoviMagazin.rs, 10.Maj.2015, 10:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Sigurni su samo gubici
Današnji strateški odnosi u svetu podsećaju na trkalište gde, uprkos izrazitom takmičarskom žaru, nikome ne sleduje trofej. Objašnjenje tog apsurda je jednostavno: kad god bilo ko dopre nadomak postavljenog cilja, taj cilj se odmakne. Takoreći kao u ironisanju nekadašnjeg sovjetskog režima na čiji se poklič “komunizam je na horizontu” odgovaralo dosetkom “horizont je zamišljena linija koja je sve dalja što joj se više približavamo”.
Gotovo sve države i dalje >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << gledaju ka nekakvom “horizontu”. Izuzetak nije ni Srbija, sa upravo obelodanjenim najdugoročnijim projektom “Beograd na vodi” koji treba da potraje 30 godina, sedam-osam puta duže od obećavane kratkoročnosti, deset puta duže od preostalog mandata sadašnje vlade. A koji bi, kad se uzme u obzir ovdašnja alergija prema striktnim oročavanjima, mogao i da dostigne, ako se doista razmahne, dužinu Titove, doživotne, vladavine (1945-1980.)…
Iako je ovaj napis posvećen prevashodno zbivanjima u svetu, još bih se, samo sa dva akcenta, zadržao na našem mestu u njima. Prvo, takozvani zapadni Balkan, čiji smo deo, postao je, sa svim svojim incidentima i još nedovršenim svođenjem računa – po mom uvidu – jedna od najmirnijih zona među područjima koja su bila važna poprišta nadmetanja za preuređivanje sveta, što pokazuje da je svet postao veće “bure baruta” od našeg poluostrva i opasnije “balkanizovan” od Balkana. I drugo, u skladu sa apsurdom pomenutim na početku teksta, upravo je ovde, kada je ondašnja nam vlast 1999. proglasila pobedu u ratu koji smo izgubili, počela etapa u globalnoj politici u kojoj su izbledeli kriterijumi o tome ko, šta, u čemu i koliko se stvarno dobija ili gubi u neposrednom suočavanju s neprijateljem.
Amerikanci su, na primer, posle pretrpljenih atentata 11. septembra 2001 – izvedenih otetim putničkim avionima – proglasili globalni rat protiv terorizma, koji je to zaista i postao, ali zato što se terorizam proširio, a ne sputao. Invazijom na Avganistan, sa opravdanom sumnjom, i na Irak, s pogrešnom pretpostavkom da ta zemlja poseduje oružje za masovno uništenje, povećali su košmar na proširenom Bliskom istoku do te mere da je danas tamo teško razlučiti “ko sve pije, a ko sve plaća”. Rušenjem sunitskog režima u Bagdadu ojačali su uticaj šiitskog Irana koji odavno kategorišu kao jednog od najvećih protivnika američkim vitalnim spoljnim interesima, da bi sada u njemu našli saveznika u borbi protiv takozvane Islamske države, iako Teheran od njenih ekstremista brani vlast u Siriji, koju bi Vašington da sruši.
Takođe su Amerikanci najenergičniji zagovornici pooštravanja sankcija prema Rusiji, zbog njene uloge u rasparčavanju Ukrajine, ne mareći mnogo za štete koje pri tom trpi njima saveznička Evropa. Moskva, pak, računa da je cena njenog osetnog ispaštanja zbog širenja na teritoriju suseda manja od strateške dobiti, u koju spada i dokazivanje da je prošlo vreme američkog monopola u odlučivanju o sudbini sveta i da će sa istomišljenicima u tom pogledu, naročito sa rastućim silama kakve su Kina i Indija, uspeti da uspostave novi globalni poredak, konkurentan zapadnoj, vekovnoj, premoći.
Ali, uz sva uvažavanja za takav projekat, uticajni pekinški ekspert Jan Suetong u honkonškom specijalizovanom mediju ističe da je za budućnost sveta podesnija bipolarnost a ne multipolarnost, to jest partnerstvo i rivalstvo dve najmoćnije zemlje, tačnije SAD i Kine, a ne veći pluralizam u koji bi bile uključene i ostale sile. Jan sugeriše da taj duet-duel ne bi doveo do reprize hladnog rata, jer ga ne bi karakterisala ideološka netrpeljivost, već utakmica u naučnim i tehnološkim inovacijama, uz održavanje prijateljskih odnosa, pri čemu bi se centar svetskog odlučivanja premeštao sa Atlantika na Pacifik…
U okolnostima koje liče na službena muvanja, tipa “ne zna leva šta radi desna” i “leva ruka, desni džep”, u Vašingtonu je nedavno, u organizaciji časopisa Atlantik, održan skup globalista koji su ukazali na uvećavanje pretnji nedržavnih aktera postojećem svetskom poretku, kao što su nadnacionalni terorizam, diverzantski internetski aktivisti i finansijski malverzanti, čije se akcije razvijaju brže od saradnje država protiv njih (ISIS opstaje na prostorima Iraka i Sirije, iako sve bitne vlasti tvrde da treba da se iskoreni).
U atipičnim, hibridnim sukobima sve je manje jasno šta je rat, a šta mirno nadmetanje, konstatuje Forin polisi uz pitanje: nismo li, zapravo, u konstantnom ratnom stanju. U kojem je, dodajem, izvesno samo da smo svi, manje ili više, pre ili kasnije, gubitnici. Jer, nije više lako zgromiti nijednog protivnika, makar i malog a neformalnog, a još je teže, izgleda, u miru ostvariti ono za šta se, bar u proklamacijama, ratovalo.
Sve ovo, naravno, nema neposredne veze s putovanjem predsednika Nikolića na paradu u Moskvi, a potom premijera Vučića u Vašington. Mada, nastavak ovdašnjeg balansiranja pada u vreme kada je, nažalost, i balansiranju izgleda suđeno da gubi, čak možda na obe strane, takođe gubitničkih, isključivosti…
