Izvor: NoviMagazin.rs, 21.Jan.2018, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: S njim nije dosadno, nažalost
Poznat vam je, svakako, lider koji medije kritikuje kao svoje neprijatelje iako njegovi nastupi dominiraju javnim prostorom, kome se, uprkos zapadnom kursu, istražuju sporne veze sa Rusijom i Kinom i koji za iskušenja domovine najviše krivi njen “bivši režim”. Ali, takvom opisu odgovara, premijerno, i predsednik – Amerike.
Za samo 12 meseci na čelu Bele kuće, Donald Tramp se iskazao kao najkontroverzniji lider jedne demokratske i u svakom drugom pogledu velesile. Zbog >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << proglašavanja mnogih velikih novinskih redakcija za “neprijatelje naroda”, njegov partijski kolega senator Džef Flejk ga je uporedio sa Josifom Staljinom (i to usred dugotrajne istrage koje proverava izveštaje o navodnom hakerskom doprinosu Moskve izbornom usponu biznismena-šoumena na vrh američke hijerarhije).
Analitičari istovremeno listom insistiraju da je Tramp svojim olakim izjavama povećao opasnosti od izbijanja nuklearnog rata sa autističnom Severnom Korejom, zaoštrio situaciju na proširenom Bliskom Istoku, rasklimao odnose sa savezničkom Evropom, izazvao drastičnu polarizaciju unutar SAD. I, u celini uzev, bitno oslabio prestiž Amerike na međunarodnoj sceni.
Ne pamti se da je ijedna spoljna politika SAD bila tako zdušno kritikovana širom sveta kao sada Trampova. Ostala je katastrofalno poražena u UN povodom jednostranog proglašavanja Jerusalima (čiji istočni deo Palestinci smatraju svojom prestonicom) za glavni grad Izraela, kao i prilikom istupanja Vašingtona iz sporazuma o smanjivanju klimatskih lomova.
Kao kontraproduktivan osporen mu je i slavodobitni poklič “Amerika na prvom mestu”. Spolja mu se spočitava da je tako dobar deo vodeće uloge u svetu prepustio konkurentima, naročito Rusiji i Kini, dok mu se iznutra prebacuje da je poreskom reformom povećao vajdu najimućnijim krugovima, kojima i sam pripada, a izneverio obećanja data siromašnim i manje obaveštenim slojevima da će im bitno popraviti socijalni status.
Posle otrovne opaske da ne treba dozvoliti imigrantima iz zemalja koje je etiketirao otprilike kao “septičke jame”, doživeo je globalnu osudu. Nemački Špigl predstavio ga je kao izdanak kontrarevolucije ljudskog roda, a engleski Obzerver je izrazio nadu da takvog lidera treba što pre lišiti vrhunskog položaja. Američki strateški veteran Ričard Has nije se libio ni da kaže da je Tramp “glavni podrivač svetskog poretka”, u šta se uklapa i “trofej” koji je šefu Bele kuće dodelio internacionalni Komitet za zaštitu novinara kao lideru koji je naneo najveću štetu medijima.
Šire se i slutnje da bi Tramp za demokratiju mogao da bude ono što je pad Berlinskog zida bio za rastakanje SSSR i istočnoevropskog bloka, to jest da preti da je potkopa povišenim dozama autokratije. U prilog takvim tezama navode se njegov egocentrizam, narcisoidnost, sklonost ka autokratskim vladarima, kao i promovisanje lične tvitokratije, u kojoj sažetim porukama nastoji da sebe prikaže kao umišljenog “istinodavca”.
Tramp, međutim, nije ni repa bez korena ni zasad bez izdanaka. Izrastao je na rastućem nepoverenju masa u politički establišment, ali njegov uspon podstiče i rasplamsavanje svakojakih desničarskih ekstremizama, pogotovu širom, još uvek najlevljeg i po socijalnoj empatiji najuzornijeg kontinenta, Evrope.
U prilog Trampu ide zavidan ekonomski rast Amerike koji bi mogao da bude čak tri odsto na godišnjem nivou, kao i smanjivanje stope nezaposlenosti na nešto više od četiri procenta. Hroničari, međutim, konstatuju da je takav rezultat mahom posledica politike Baraka Obame, a da će se tek naredne sezone videti stvarni efekti kursa sadašnjeg šefa Bele kuće, koji na sav glas, inače, kritikuje nasleđeno stanje.
U svakom slučaju, s Trampom nije dosadno. Uglavnom, nažalost.
Uspeo je da svojim potezima toliko šokira i sunarodnike i svet da su se mnogi zaželeli povratka u rutinu. Ali, povratka na rutinu ne može biti, bar ne na onakvu kakvu pamtimo.
Duboko smo zagazili u doba postistine. Najnoviji dokaz pronađen je u Trampovom saopštenju da neće ići na otvaranje nove zgrade ambasade SAD u Londonu jer je to “preskupo Obamino maslo”. A istina je da je taj poduhvat dogovoren u vreme Džordža Buša mlađeg i da je stvarni razlog za nedolazak Trampa masovno nezadovoljstvo Britanaca njegovom aktuelnom politikom.
Podsećam, na kraju, da sam rezultat prošlih američkih predsedničkih izbora prokomentarisao kao dobru i lošu vest. Dobru jer je Hilari Klinton izgubila, a lošu jer je Donald Tramp pobedio.
Oboje su, uostalom, bili najnepopularniji izborni finalisti u istoriji SAD. Ostaje nada da će Amerikanci u sebi naći bolje kandidate za predsednika, a time popraviti i kadrovsku konkurenciju širom sveta. Čak i ovde.
