Izvor: NoviMagazin.rs, 15.Nov.2020, 11:51
Momčilo Pantelić: Rekordne originalnosti
Duel Trampa i Bajdena bio je krcat izbornim premijerama, od kojih bi neke trebalo da budu skinute s repertoara, a neke da se redovno repriziraju
Ishod američkih predsedničkih izbora doživeo sam kao svetski redak kadrovski het-trik. Treći put uzastopno pobednik je neko ko je startovao kao autsajder i izuzetak od pravila.
Funkciju predsednika uskoro treba da preuzme Džo Bajden, kao najstariji izabranik i prvi koji je duboko zašao u osmu deceniju. Odlazeći Donald >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << Tramp je pak pravi rijaliti-šoumen i četvorostruki partijski preletač, koji se domogao tog “najmoćnijeg položaja na svetu”. A začetnik ove “štafete” neobičnosti bio je njegov prethodnik Barak Obama, kao prvi crnac (melez) na čelu Bele kuće.
Kurs ka raritetima višestruko je potvrđen na upravo minulim izborima. .
Kao nikad dosad izbori su održani u sticaju petostruke krize – zdravstvene (pandemija), ekonomske, rasne, političke i rasta međunarodnih napetosti. U sadejstvu su bitno doprinele porazu aktuelnog lidera.
Tramp je ujedno prvi vođa neke sile koji vlast gubi prevashodno zbog potcenjivanja pandemije. Eksperti kažu da su zbog te olakosti prekomerno stradale mase njegovih sugrađana.
On je, takođe, i jedinstveni slučaj vladara koji se ponaša kao opozicionar, razarajući establišment kao da nije na njegovom vrhu. “Nepodobnike” je “nalazio” u obaveštajnim službama, armiji, policiji, diplomatiji, pa i u neposrednom okruženju.
Istovremeno se iskazao kao prvi demokratski predsednik koji je i pred ove izbore insistirao da će izbori biti pokradeni – ako ih on izgubi. U tome istrajava, pa sada liferuje seriju tužbi. U inače rutinski postupak primopredaje vlasti, on unosi i dozu neizvesnosti.
Upustio se i u nezapamćeni okršaj s medijima. Nije se libio ni da novinare etiketira kao “neprijatelje naroda” i proizvođače “lažnih vesti”, dok su oni pedantno izračunali da je on rekorder u prkošenju istini.
Tramp zaslužuje priznanje što nije poveo nijedan rat, ali će biti upamćen i kao jedan od najvećih remetilaca globalnog poretka. Istupio je iz niza internacionalnih sporazuma, a naudio je čak i vezama sa saveznicima, zalažući se za rashodovanje EU i relativizaciju značaja NATO.
Rekordnim originalnostima obilovali su i izborni pobednici. Bajdenu se nastojanje da postane predsednik “posrećilo” tek iz trećeg puta. Ispoljio se, tako, kao najuporniji pretendent, pošto se u prvu trku upustio još 1987, a potom istu ambiciju iskušao i 2007-8.
Do sadašnje pobede dogurao je stilom koji je odudarao od, za druge uobičajene, izborne buke i spektakla. Kao da je više računao da će pre Tramp da zabrlja nego što bi on mogao da zabriljira, pogotovo zbog svog delikatnog zdravstvenog stanja.
On je i tek drugi predsednik-katolik (posle Džona Kenedija, izabranog pre tačno šest decenija, a čiji je mandat presečen smrtonosnim atentatom 1963). Pa mu se i to svojstvo ubraja u nacionalni raritet.
Najupadljiviji simbol originalnosti je Kamala Haris kao prva žena izabrana za potpredsednika SAD. Uz to je i prva meleskinja na tom mestu, od oca sa Jamajke i majke iz Indije, pri čemu se karakteriše kao “afroazijska Amerikanka”.
S obzirom na to da Bajden nagoveštava da se neće ponovo kandidovati, sluti se da bi ona tada mogla da se upusti u trku za njegovog naslednika. Zbog spremnosti da odmeni Bajdena i pre toga ako zatreba, njen izbor za drugog čoveka u državi smatra se najvažnijim u novijoj istoriji te funkcije.
Svojevrstan novitet pomalja se i u povratku na staro. Nazire se da bi prvi put posle mnogo vremena novi predsednik mogao da nastavi politiku pretprošlog prethodnika, nekadašnjeg mu šefa Obame, da se dovrše zajednički nedovršeni poslovi za vreme njihove vladavine (2009-2017). Tramp je prosto bio opsednut Obamom, nastojeći da ukloni sve što može od njegovog nasleđa, a sada se najavljuje obrnuti proces, vraćanja kursa ulevo umesto sadašnjeg izrazito desnog.
Dolazimo tako i do, reklo bi se, strateških originalnosti. Na spoljnom planu Bajden obećava zaokret ka multilateralizmu, jačanju veza sa EU, obnovi članstva u međunarodnim organizacijama, kao i izvesno podešavanje u neumitnom nadmetanju s Kinom, a pojačano nepoverenje prema Rusiji.
Izborna atmosfera podsećala je pak na interni hladni rat. Trampisti su bajdenovce optuživali da guraju Ameriku iz kapitalizma u “socijalizam”, a uzvraćano im je da oni forsiraju autokratiju nauštrb demokratije. U oba slučaja – da pretenduju na oduzimanje identiteta naciji. Pri čemu “socijalizam” nije ni na vidiku, dok su se primećivala skretanja ka “iliberalnoj demokratiji”, pa i sa dozama sklonosti ka autokratiji iako je institucije onemogućavaju.
U identitetsko pitanje, eksplozivnije nego ikada u poslednje vreme, uvršćen je i odnos među rasama i imigrantima. Desne struje su mahom pokazivale veće razumevanje za “besne belce” koji strepe od demografske “pretumbacije” u korist manjina, dok su se leve zalagale za učvršćivanje multirasnog i multietničkog poretka. Ekstremisti obeju strana, većinom desnih, često su pribegavali nasilju
Ostavljam čitaocima da proberu koja bi iz mnoštva ovih premijera trebalo da ostane na repertoaru, a koja da se s njega skine. Ali nije ni repriziranje uvek dokaz uspeha.
Ovdašnji lider je, na primer, uspeo da u američkim izborima reprizira tipovanje na gubitnika. Sada mu, doduše, ostaje da se nada – za razliku od većine EU, kojoj i službeno težimo – uspehu Trampovih tužbi…
