Izvor: NoviMagazin.rs, 05.Mar.2017, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Razgradnja sistema
Istovremenost je ponovo pokazala moć da povezuje naizgled nepovezive stvari. Izveštaj Gardijana, prema kojem bi prostor bivše Jugoslavije mogao da se ispostavi, pre nego Kina i Bliski istok, kao “prva stvarna spoljnopolitička glavobolja” Donalda Trampa, koincidirao je sa izjavom šefa Bele kuće da njegova zemlja “mora da počne opet da pobeđuje u ratovima”.
Veza se ispoljava u različitim činjenicama: da se poduže računa s “neizbežnošću” sukoba SAD s Kinom, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << s tim da do njega ne dođe; da na Bliskom istoku već decenijama nema konačnog pobednika, niti se takav nazire; a da se u Vašingtonu istrajno smatra da mu je oružana intervencija na prostorima nekadašnje SFRJ bila najuspešniji spoljni vojni poduhvat novijeg vremena. Iz ovakvog preplitanja proizlaze dve slutnje: da bi obnovljena “glavobolja” sa ex-Yu mogla da se otklanja repriziranjem rata kakav je ovde protutnjao, a da za sobom nije ostavio dovoljno pouka, ili da bi novi rat mogao negde da krene po “jugoslovenskom receptu”. Na taj “recept” su se donekle već “pozvali” – kako krvoliptanje u Siriji, tako i ruska aneksija dela Ukrajine, uz obrazloženje iz Kremlja: “Kad je moglo Kosovo (da proglasi otcepljenje), zašto ne bi mogao i Krim”.
Manimo se, bar ovom prilikom, takvih paralela. Konkretno, Tramp je pozivanjem na neophodnost pobede u budućim ratovima, bez preciziranja protiv koga i kako, prevashodno tražio podršku svom predlogu za veliko povećanje (oko 10 odsto) vojnog budžeta na nešto više od 600 milijardi dolara godišnje.
Mera mu je prilično polemična, pogotovu što podrazumeva oštra kresanja izdvajanja za druge namene, pa i za Stejt department. Hroničari podsećaju da je njegov šef Pentagona, general Džejms Matis, s nadimkom “Besni pas”, dok je bio na čelu Centralne komande upozoravao da uštede na račun diplomatije podrazumevaju povećanje troškova za naoružavanje. Ne obazirući se na takve i slične opaske, Tramp je predvideo i smanjivanje pomoći inostranstvu, pa mu je zbog obe ove “amputacije” protestno pismo uputilo 120 penzionisanih generala i admirala, upozoravajući da ne mogu svi ciljevi da se ostvare golom silom, čak ni neposredno na zaraćenim područjima.
Razmatranje te inicijative potrajaće u Kongresu (parlamentu), a u međuvremenu su vanrednu pažnju privukle instrukcije predsednikovog glavnog stratega, a priča se i ideologa Stivena Benona. Prema mišljenju dotičnog, Trampova ekipa je počela “razgradnju administrativnog ustrojstva” da bi, čak, uspostavila “novi politički poredak”.
Kakvo bi to ustrojstvo trebalo da bude, niko ne prikazuje u celini. Izdvajaju se segmenti koji sugerišu da će se potiskivati “levičarsko” nasleđe Baraka Obame i da će se u međunarodnim odnosima nastupati više bilateralno nego multilateralno, a da se “Amerika ponovo učini velikom”, uz ostalo i time što će sebe “prepoznati” kao žrtvu globalizacije iako je bila njen savremeni tvorac.
Ono što Tramp priča i ono što radi često su dve različite stvari. U toj razlici pojedini eksperti vide razlog za rast vrednosti berzanskih akcija, dok neki drugi tvrde da je Tramp izneverio izborna obećanja da će zastupati zapostavljene mase i sada radi u prilog jednom postotku najbogatijeg stanovništva.
“Efekat Tramp” navodi i na šira preispitivanja. Uticajni američki analitičari prenose utiske evropskih sagovornika da američka administracija navija da predstojeći izbori dovedu njemu sličnu Mari le Pen na čelo Francuske a Angelu Merkel smene s kormila Nemačke, sve u cilju slabljenja, pa i nestanka Evropske unije. Čuju se i glasovi da Tramp u Rusiji vidi budućeg strateškog partnera, a u Nemačkoj sadašnjeg strateškog rivala.
S Vladimirom Putinom i Le Penovom, prema tim verzijama, Tramp ima bar jedan isti cilj: razaranje postojećeg međunarodnog, kakvog-takvog poretka, mahom se slažu poznavaoci. To, pre svega, znači razbijanje Evropske unije, kao dosad najuspešnijeg poduhvata u mirotvornom i delovanju za socijalnu uravnoteženost, u čemu zaostaju svi ostali glavni akteri na globalnoj sceni.
Migrantska kriza, koja je u poslednje vreme naročito, vanrednim prilivom, ugrozila koheziju EU, takođe ide u prilog tom neformalnom triju. Le Penovoj raste rejting, Trampu se olakšavaju napori da Ameriku učini “ponovo velikom”, dok Putinovim podržavaocima pojačavaju uverenje da će to dvoje umeti odgovarajuće da uzvrate (Le Pen verovatno, ipak, iz jake opozicione pozicije) njegovoj podršci njihovim izbornim uzletima.
Demontaži poredaka, unutrašnjih i spoljnih, ne vidi se kraj. Kako svuda, tako i kod nas.
Ovde vidimo se glavni čovek ustrojstva lišava važnijeg položaja zarad izlaganja izbornom riziku da bi stupio na manje uticajno mesto. Toga se još niko nije dosetio, osim u sistemima “gde se zna ko je glavni, ma na kakvoj funkciji bio”. Ova parola iz 1990-ih obistinjuje se i sada.
Ali, šta još danas nije mogućno, kad se i na dugo i pedantno pripremanom spektaklu dodele Oskara dogodila greška? Kolumnista Fajnenšel tajmsa ironično navodi nedoumicu pariskih intelektualaca – gde bi da odmagle ako u Francuskoj pobedi Le Penova, kad su se već dogodili Bregzit i Tramp, zbog kojih im nije do prebivanja ni u Ujedinjenom Kraljevstvu ni u Sjedinjenim Državama.
Mogli bi k nama. Ili u Rusiju. Ili u Kinu. Ali bi takvo iskakanje iz uhodanog kursa bilo još teže objašnjivo od ovog koje pravi Tramp.
