Izvor: NoviMagazin.rs, 23.Feb.2020, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Rasklimatana vaga
Neočekivano, mada je vreme za to odavno bilo, s nekoliko raznolikih namigivanja svet je ovih dana uspeo da izmami osmehe na inače prilično smrknutim licima zapadnih Balkanaca.
Emanuel Makron je predložio “pojednostavljenje” konkurisanja za članstvo u EU, uz apel da se ovom regionu osetno povećaju investicije i zakazivanje prigodnog sastanka u Francuskoj za rasplitanje kosovskog “čvora”. Amerikanci su podstakli saobraćaj i ukidanje kosovskih taksi kao prečicu za >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << obnovu dijaloga Beograd –Priština. Rusi i Kinezi su pohvalili Srbiju za njenu “nezavisnu i prijateljsku” im politiku. Albanija je dobila “više nego što je sanjala”, obećanja pomoći za saniranje šteta od zemljotresa…
Uporedo su se, međutim, pojavile komplikacije koje su potvrdile, uz već navedena vanredna aktiviranja spoljnih stimulatora, da je Balkan nepresušni rasadnik “nedovršenih poslova”.
Odnosi u Crnoj Gori i BiH zaoštrili su se, u oba slučaja oko “srpskih pitanja”, a u Severnoj Makedoniji su zakazani prevremeni izbori usled razočaranosti što joj EU ponovo nije odredila datum (kao ni s njom uparenoj Albaniji) za početak pregovora o pristupanju.
Ovdašnju javnost najviše je intrigiralo kako će joj šef države protumačiti doživljeno na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji i na briselskoj radnoj večeri zapadnih Balkanaca s novim liderima EU. Bez iznošenja pojedinosti, kako je dogovoreno, debatu na prvom skupu ocenio je kao često “žestoku”, a drugu kao priču “bez svađe”.
Iz njegovih izjava o nizu pitanja iz međunarodnih odnosa najznačajnijim mi se učinila jedna već poslovična mu kontradikcija. Istakao je, poimence, pregršt lidera sila, i zapadnih i istočnih, koji mu iskazuju stratešku i personalnu bliskost, a onda i ukazao da obema stranama nije odgovarao dogovor Srba i Albanaca, na kojem on zvanično i dalje insistira.
Jednima “jer je za njih samo ponižena Srbija konačno rešenje”, a drugima “kako bi mogli da utiču na Srbiju i region”. U prvoj karakterizaciji može se prepoznati Zapad, a u drugoj Rusija i eventualno Kina. Zamerku je uputio i sopstvenom narodu, koji “nije prihvatio” njegov (neobjavljeni) predlog za kompromis s Prištinom, pa da “ćemo zbog toga žaliti… i plaćati cenu”…
S tolikim odbijanjem, iz sveta i iz kuće, valjda bi se svaki lider uplašio da ostaje bez minimalne podrške. Ali ovaj računa da mu politička sudbina zavisi od raspleta na Kosovu, koji bi mu ugrozio ostanak na vlasti i zato svojski preduzima samo poduhvate koji ne vode raspletu.
Stvari su, u međuvremenu, dogurale dotle da se ovaj prostor ubrzano pretvara u lokalni poligon nove vrste hladnog rata, nalik na “malu baru s mnogo krokodila”. Velike sile u njemu vide arenu za isprobavanje svojih mahom novih politika i lelujajućeg odnosa snaga.
Ni njima samima nije jasno šta bi s nama. Pa ni s njima međusobno. Zabasali smo u doba sve većih međunarodnih nesklada, čak i među tradicionalnim saveznicima, kako se pokazalo i na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji.
Šef američke diplomatije Majk Pompeo tvrdio je da su odnosi među tradicionalnim zapadnim saveznicima odlični i dalje pobedonosni, dok su Evropljani zamerali “samovolju” šefa Bele kuće. Donald Tramp i Makron nedavno su se prosto utrkivali u kritičkim ocenama stanja u Alijansi. Prvi kaže da je NATO “zastareo”, a drugi da je “klinički mrtav”, zbog čega se zalaže za stvaranje evropske vojske.
Nemački predsednik Frank-Valter Štajnmajer prebacio je vašingtonskoj administraciji i da odbacuje postojanje međunarodne zajednice koja je umnogome oblikovala svet kakav poznajemo. Zapadni saveznici se, doduše, slažu da su dobili velike rivale u Kini i Rusiji, ali kao da nemaju snage da prevaziđu uzajamne nesuglasice kako bi obuzdali nadiranje “revizionista”.
Ne smemo da dozvolimo da budemo kolateralna šteta u aranžmanima SAD, Kine i Rusije, kliču Evropljani dok im na političkim scenama sve zapaženije uloge igraju eurofobi i populisti autoritarnih sklonosti, koje umnogome podstiču baš te tri velike sile, plus odmetnuta Britanija. Unutar sebe EU se razapinje na suvereniste i federaliste, na pristalice jačanja sopstvene izuzetnosti i pobornike čvršćeg objedinjavanja. Nema dovoljno sklada ni u potezima vodećeg tandema, Francuske koja je sada najveća evropska sila i jedina članica EU u stalnom sastavu Saveta bezbednosti UN, i Nemačke kao glavne ekonomije kontinentalne zajednice.
Konferencija u Minhenu nazvana je kovanicom “Westlessness”, koja bi se mogla samo grubo prevesti kao “odzapadnjačenje”, takoreći i kao “devesternizacija”, da bi se iskazala zabrinutost za izrazito potiskivanje zapadnih, još dominantnih demokratskih vrednosti čak i na samom Zapadu. Njihova samokritika pak ne treba da zavara.
Potrudiće se da poprave rasklimatanu stratešku vagu. Da nađu način da se odupru širenju uticaja autoritarnih tendencija i sila, poput Kine i Rusije. To nadmetanje sistema će potrajati.
Predstoji energično pridobijanje za ovu ili onu stranu. Ne zna se pouzdano, pogotovo u ovo vreme hakeraja i robotizacije, kakvi sve ishodi dolaze u obzir. Izvesnim se čini samo da će gubitnici biti oni koji ostanu neopredeljeni, kao između čekića i nakovanja, što je položaj koji podseća na pozicioniranje Srbije.
