Izvor: NoviMagazin.rs, 14.Feb.2016, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Prvenac čekan 962 godine
Najzad! Ovim usklikom je svet – sa olakšanjem, preračunavanjem i mestimičnom ironijom – dočekao vest da je zakazan premijerni, u istoriji, sastanak pape i ruskog patrijarha.
Prvenac je čekan bezmalo ceo jedan milenijum, tačnije 962 godine, od 1054. kada su se hrišćani razvrstali na katolike i pravoslavce, pa predstavlja najduže odlagani samit među liderima, čiji su uzleti i padovi u oblikovanju duha, na različite načine, uticali na poredak moći u internacionalnim >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << i nacionalnim odnosima. Zasluga za uspostavljanje kontakta, licem u lice na obostrano najvišem nivou, pripada papi Franji i patrijarhu Kirilu koji se – po zajedničkom saopštenju, istovremeno objavljenom u Vatikanu i Moskvi – 12. februara sreću na internacionalnom aerodromu glavnog grada Kube i tamo razgovaraju duže od dva sata.
Njihov susret, posle rekordnog izostajanja, može da se doživi kao ohrabrenje u vremenima ispunjenim nepoverenjem, isključivostima i nespremnostima da se dijalogom prevazilaze rastući strateški i socijalni lomovi. Pad najdugoročnije prepreke neposrednom kontaktu mogao bi, ako ništa drugo, da inspiriše druge lidere da i oni pokušaju da preskoče, samo naizgled nepremostive, barijere u međusobnim odnosima.
Nije, međutim, izvesno ni da li “istorijski susret” pape i ruskog patrijarha donosi i osetno unapređenje veza između dve crkve, pa se stoga u zajedničkom saopštenju “pozivaju svi hrišćani na revnosne molitve da uz Božji blagoslov ovaj sastanak bude plodonosan”. U međuvremenu, stručnjake, stratege i najširu javnost, kopka: šta je dva poglavara nagnalo da odstupe od mnogovekovne tradicije prethodnika da “ne mogu očima da se vide”, i da baš komunističku Havanu odaberu za domaćina premijernog verskog samita?
U opticaju su, dok ovaj tekst ide u štampu, a pre sastanka u Havani, raznovrsni odgovori. Najzanimljivijim, pa i najindikativnijim, mi se čine dva, kojima je zajednički – vanevropski naglasak.
Obe strane, naime, ističu zabrinutost za “progon hrišćana” naročito na Bliskom istoku, severnoj i centralnoj Africi, pri čemu patrijarhov predstavnik sugeriše da je reč o “genocidu”, pa da takva situacija zahteva prevazilaženje razlika da bi se udruženim naporima “spasavalo hrišćanstvo na mestima gde je najugroženije”. Gde je ono, zajedno sa ostalim manjinama, žrtva radikalnog islamizma, a kao takva stratišta se, u izveštaju moskovske RT, pominju Irak, Sirija i Somalija.
Izboru Havane za mesto poglavarskog sastanka, svakako je doprinela Franjina spremnost da se s Kirilom sretne “bilo gde” i bilo kada, kao i “okolnost” da im se putevi (ka drugim latinoameričkim destinacijama, pape ka Meksiku a patrijarha ka Paragvaju i Brazilu) ukrštaju baš na Kubi. Kirilu je, navodi se, bilo stalo da se nađu izvan Evrope, glavnom poprištu međusobnog preganjanja, posebno u Ukrajini gde Vatikanu zamera uplitanje u “zonu pravoslavlja”, a Franji sastajalište odgovara kao mesto njegovog značajnog diplomatskog doprinosa u normalizaciji odnosa SAD i Kube.
Papi, takođe, prija što do “istorijskog sastanka” dolazi u Latinskoj Americi (rođen je u Argentini, odakle je došao na čelo Vatikana) koja brojem katolika nadmašuje ostale regione. Patrijarhu će, pak, pogodovati sećanje na duge veze Moskve i Havane, pogotovu za vreme hladnog rata, kad su se zajedno opirale “imperijalizmu”. Sve zajedno će odgovarati i kubanskom lideru Raulu Kastru, kao još jedan podsticaj rastu rejtinga njegove zemlje na globalnoj sceni.
Susretom s moskovskim patrijarhom, Franja potvrđuje da je rešen da unapređuje saradnju među hrišćanima (kao i sa ostalim konfesijama), pa slede kooperativne misije među protestantima. Sastanak s papom, ujedno, koristi učvršćivanju prestiža Kirila, pred sabor poglavara pravoslavnih crkava u junu, na Kritu. Pretpostavljalo se da će se taj skup održati u istambulskom sedištu Vaseljenske patrijaršije (čiji je poglavar Vartolomej, pretprošlog maja u Jerusalimu, sa Franjom potpisao ekumensku deklaraciju koja poziva na približavanje dve crkve, što je takođe ocenjivano i kao “istorijski događaj”) ali je ta logičnost otpala, procenjuje se, zbog zaoštrenih rusko-turskih odnosa.
Uklapa li se havanski samit u ukupne odnose između Zapada i Rusije, može samo da se nagađa. Jedan od vodećih američkih “vatikanologa” Džon Alen sluti da se Kiril verovatno ne bi uputio na sastanak s Franjom bez “zelenog svetla” ruskog predsednika Vladimira Putina, a ukazuje i da su papa i šef Kremlja pokazali doze saglasnosti o potrebi da se zaštite hrišćani na Bliskom istoku, kao i da se podrži oporavak položaja Kube u međunarodnoj zajednici.
Ako susret pape i ruskog patrijarha doprinese, bar malo, ublažavanju naraslih napetosti između Zapada i Moskve, to bi svakako, na neki način, uticalo i na prilagođavanje svih strategija, naročito onih koje su se našle “negde između”, u šta spada i “izbalansirani” pristup vlasti ali i mahom proruski kurs pravoslavne crkve u Srbiji. Ne bi bilo dobro da “prespavamo”, posle pada Berlinskog zida, i eventualno dalje krunjenje verskog “zida”, pogotovu zato što bi njegovo smanjivanje smanjilo našu potrebu za sada neizbežnim, a u konačnom ishodu politički neodrživim dozama balansiranja.
