Izvor: NoviMagazin.rs, 20.Sep.2015, 09:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Pročitati bar još jednom
Izreka “ponavljanje je majka učenja” našla je neobičnu primenu u međunarodnim odnosima, najizrazitije, čini se, u kolebljivim postupcima prema talasu migranata, pogotovu izbeglica koji zapljuskuju Evropu.
Na primer, kancelarka Angela Merkel, čiji je nadimak baš “Mama”, istrajno je ponavljala kako će ih, koliko god da pristignu, Nemačka dočekati raširenih ruku, da bi je razvoj događaja “podučio” da je “preterala”, pa je zavela mere za obuzdavanje vanredno >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << velikog priliva bliskoistočnih i drugih nevoljnika...
Te “krizne seobe” ljudi i pristupa podrobnije se obrađuju na drugim stranicama Novog magazina, pa bih se na ovom mestu posvetio fenomenima koji sugerišu da sve što se saopštenjima ozvaniči, treba više puta iščitati. Reprizni uvid često je uverljiviji od premijernog utiska.
Na takvu mogućnost je, u madridskom Paisu, ukazao i dobitnik Nobelove nagrade za književnost Mario Vargas Ljosa. Otkriva da je, ponovljenim iščitavanjem, u zrelim godinama shvatio da “Rat i mir” Lava Tolstoja prevashodno ističe značaj unutrašnjeg proživljavanja, razmišljanja, potrage za istinom i potrebe da se doprinese dobru, pa da je on (M.V.LJ.) pogrešio kad je svojevremeno kao glavno u tom remek-delu doživljavao veličanje nacionalizma i militarizma.
Savremena zbivanja takođe zaslužuju da se svedočenja i impresije o njima pročitaju bar još jednom, naročito ako smo uobrazili da nam je “iz prve” sve jasno. Na mah smo, na primer, prihvatili šablone po kojima su novi lider britanskih laburista radikalni levičar Džeremi Korbin i aktuelni anketni predvodnik među američkim desničarima u trci ka Beloj kući multimilijarder i šoumen Donald Tramp, samo spektakularni izuzeci u pravilima igre koja im neće dozvoliti da se domognu vlasti. Uzlet obojice svedoči, međutim, o nečem bitnijem: sve rasprostranjenijoj neverici u klasične političare i rutinskom načinu upravljanja državnim poslovima.
Specifičan izuzetak, pri tom, predstavlja i potpredsednik SAD Džozef Bajden, kome se u posetu, dok ovaj tekst ide u štampu, uputio premijer Srbije Aleksandar Vučić. Zašto je do te posete došlo tako brzo, posle nedavnog Vučićevog boravka u SAD kada je zakazani susret njih dvojice otkazan zbog smrti Bajdenovog sina Boa, pitanje je koje se ovde nameće kao glavno. U nedostatku uverljivog odgovara sugeriše se da je ona dokaz obnovljenog povećanog angažovanja Amerikanaca na zapadnom Balkanu, gde svoj učinak, uprkos “nedovršenim poslovima”, oni smatraju jednim od svojih najvećih spoljnopolitičkih dostignuća u poslednje dve decenije
Drugo čitanje tih vesti, u skladu sa naravoučenijima Vargasa Ljose, unosi novu dimenziju u doživljavanje Bajdenovih angažmana. Analitičar Fajnenšel tajmsa ga, pre svega, vidi kao modernog Hamleta koji se dvoumi oko kandidature za Obaminog naslednika, a što je prilično u vezi sa smrću njegovog sina u kojem je lično video svog političkog naslednika. Bo ga je, kažu, zakleo da se kandiduje za šefa Bele kuće da ona ne bi opet pala u ruke Klintonovih, ali on okleva. U susretu sa Vučićem opet je, ali na testamentarni način, lebdeo duh porodične tragedije, partijske tradicije i lične ambicije.
Sastanak Bajdena i Vučića još je originalniji po tome što predstavlja simbol maksimalnog potiskivanja prošlosti zarad današnjice i budućnosti. Kad neko pročita šta su jedna o drugoj te dve strane govorile 1990-ih pomislio bi da među njima nikad neće biti nikakvog dodira, a kamoli komplimenata kojima se sada međusobno neštedimice časte.
Živimo u vremenima u kojima je moguće još mnogo toga što je na prvi pogled izgledalo nemoguće. Kao vrhunski alternativac, na udaru se tako našao i papa Franja. Tradicionalisti ga optužuju da pretumbava poredak i običaje Rimokatoličke crkve, a uoči posete Americi tamošnji konzervativci su ga, u skladu sa predizbornim isključivostima, etiketirali kao “levičara nalik Obami” i nadenuli mu nadimak “Papama” (Popama, na engleskom).
Malo ko je i sanjao da će se samo četvrt veka posle pada Berlinskog zida pojaviti novi zidovi širom Evrope, kao vid kontrole nad rekordnim prilivom migranata. Pojavile su se i nove mape našeg kontinenta, sa različitim (ne)propusnim režimima.
Te karte idu u toliko detaljisanje da podsećaju na upozorenje iz nekoliko redaka Horhe Luisa Borhesa pod naslovom “Strogost u nauci”. U njima se kaže da je posvećenost preciznoj kartografiji dosegla vrhunac kad je konačno napravljena mapa u razmeri 1:1, tako da je prekrila celu datu teritoriju i postala praktično neupotrebljiva, prekrivena samo životinjama i prosjacima.
Vredelo bi i tu njegovu crticu pročitati bar još jednom. Možda bi se tako, ne samo ovde nego i u Evropi, otkrile vrednosti koje je Vargas Ljosa iščeprkao u drugom prelistavanju Tolstojevih tomova kao otrežnjujuće mirotvorne, a koje kao da se potiskuju pod raskolima koji mestimično podsećaju na hladni rat unutar Zapada (oko kvota za prihvat izbeglica) povodom nadiranja sa istoka.
