Izvor: NoviMagazin.rs, 19.Okt.2014, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Prikladan izbor
Aktuelni dobitnici Nobelove nagrade za mir su se suprotstavili dvema vrlo moćnim “paralelnim silama” - islamskim fundamentalistima i nesavesnim biznismenima
Nobelova nagrada za mir nije ni ovog puta otišla onima koji bi je na globalnim demokratskim izborima sigurno izvojevali: ojađenim građanima, koji se istrajno uzdržavaju od većih nemira iako ih je već poduže pritiska najteže prokletstvo - “dabogda imao pa nemao”. Ne mogu, doduše, ni da budu kandidati za nju, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << jer bi je, po objektivnim merilima, stalno osvajali, ko god da im izađe na crtu...
Ipak bi sada mogli da budu zadovoljni jer su najnoviji laureati - borci za prava obespravljivanih masa. I Pakistanka Malala Jusafzaj (17) i Indijac Kajlaš Satjarti (60) su se, kako su obrazložili nadležni u Oslu, istakli u zaštiti od ekstremizma koji je deci ograničavao obrazovanje ili ih podvrgavao izrabljivanju. Oboje su se, svako na svoj način suprotstavili, dvema danas vrlo moćnim “paralelnim silama”: islamskim fundamentalistima (talibanima, koji bi da devojčicama zabrane školovanje) i nesavesnom sloju biznismenima (koji koriste mališane kao ropsku radnu snagu).
Učinilo mi se da bi ovakav izbor trofejnika mogao da prođe bez polemike, kakva obično sleduje ovom delikatnom rangiranju zasluga. Prevario sam se.
Veći deo svetske javnosti jeste pozdravio uzdizanje Malale i Kajlaša na tron pacifizma, ali se još jednom potvrdilo da je Nobelova nagrada za mir ne samo najprestižniji nego i najkritikovaniji svečani čin na svetskoj političkoj sceni. Sa raznih strana, pa mestimično i odavde, odapete su strele na priznanje odato Malali, kao još jednom “produktu Zapada”, koji je njeno stradanje u talibanskom atentatu, iskoristio da je nagradi i tako, sugeriše se, skrene pažnju, sa sopstvenih zastranjivanja, na patnje u drugim delovima sveta.
U osporavanju se mogla osetiti inercija - da iza proglašenja nečijeg učinka za dobro čovečanstva, mora da stoji potreba jakih da operu neko sopstveno zlo. Povremeno i jeste tako ali, rekao bih, ne i u ovom slučaju.
Činjenica jeste da Nobelovu nagradu za mir nije dobio niko ko se protivio temeljnim postavkama Zapada (odakle se i dodeljuje) i demokratije uopšte uzev, ali je takođe činjenica da su najnoviji dobitnici - borci za ono malo vrednosti koje još valjda važe za univerzalne: bezbedan razvoj mladih, bez uskraćivanja prava na obrazovanje; i zaštita maloletnika od eksploatacije u bilo kom vidu. Uz to se, kao bitan kriterijum za dodelu priznanja ispostavlja i doprinos prevazilaženju ideoloških i strateških napetosti.
Deobom nagrade na Pakistanku i Indijca, pretendovalo se ne samo na smirivanje otegnutih napetosti na Potkontinentu, nego i na slanje poruke svima, a pogotovu još većim silama, koji kulturološke i razlike u ambicijama doživljavaju kao povod za oružane intervencije i nametanje modela življenja. Odnosi između Indije i Pakistana podsećaju na podvrstu hladnog rata- zasnovanog ne samo na trenjima između hinduizma i islama, nego i na okolnosti da obe zemlje poseduju nuklearno oružje, razvijeno prevashodno za uzajamno odvraćanje od agresivnih planova i jednostranih pretenzija u sporenju oko Kašmira- pa je raspodelom trofeja, iz Osla tako dat signal i drugim akterima- naročito oko Ukrajine i širom Bliskog istoka- da pribegnu principima miroljubive koegzistencije.
Dvojna nagrada takođe naznačila da nije neizbežan “rat generacija”, u kome bi mladi “na kojima svet ostaje” krenuli, kako proriču pojedini eksperti, protiv starijih, kao krivaca što će celog života plivati u prosleđenim im dugovima. Okolnost da su se Kajlaš i Malala, koji bi mogli jedno drugom da budu deda, odnosno unuka, našli na istom poslu- izgradnji dostojanstvenije egzistencije i perspektivnije budućnosti- deluje utešno, kao nagoveštaj da će se izbeći bar jedan nepotreban front.
I najzad, u sažetoj podršci kriterijumima za dodelu ovogodišnjeg Nobela za mir, rekao bih još i to da mi deluje logično što je pripao- “autsajderima”, pregaocima koji nikome ne mogu da naude, osim tako što će pomoći ugroženima. U vreme kad “tvrda moć” (vojna i svaka druga prisilna) opet dobija na snazi, priznanje dato Malali i Kajlašu podupire vrednosti “meke moći”, obično kulture i nauke, a u ovom slučaju- zajedničke borbe, na različite načine, protiv terora pomenute dve vrste ekstremne bezosećajnosti.
Doze globalne saosećajnosti, za koju je posebno pledirao Satjarti, premeravaće se i u simbolima vojne parade, uz učešće ruskog predsednika Vladimira Putina, povodom 70. godišnjice oslobođenja Beograda od nacističke okupacije. Dok je ovaj tekst išao u štampu (utorak popodne) manjkali su skladni nagoveštaji da će naš put ka EU i dolazak gosta čija je politika pod sankcijama EU i celog Zapada, biti tako podesno uvezani kao podela Nobela na Pakistanku i Indijca.
Za usklađivanje neće nedostajati ni prilike, u kojima se snašao žiri u Oslu, pa ni neprilike koje su nas snašle, a za čije bi nas eventualno odstranjivanje taj žiri, slutim, još svesrdnije, nagradio. Kao uspeh, bez presedana, u jednoj od mnogih “nemogućnih misija”...
