Izvor: NoviMagazin.rs, 02.Jul.2017, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Premijerni ultimatum
Svačega neprijatnog smo se već nagledali, načitali i naslušali, ali liferovanje nelagodnosti ne jenjava, pa čak poprima i dosad nedoživljene oblike iznurivanja svekolike javnosti.
Ovoga puta i – iz sveta. A opet iz njegove najprobitačnije zone za uvoz i izvoz neprilika – “proširenog” Bliskog istoka.
Iz tog simbola dugotrajnih stradanja – Sirija, Irak, Avganistan, Jemen, Libija i crna hronika odnosa između Izraela i Palestinaca – sada je lansirano >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << novo strateško zastranjivanje, i to iz onog dela regiona koji ne strada. Saudijska Arabija je sa Egiptom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Bahreinom prekinula veze sa bratskim Katarom, zavela mu jednu vrstu sankcija i zahteva od njega da hitno ispuni 13 postavljenih mu uslova ako mu je stalo do prevazilaženja nametnute mu blokade.
Bivalo je i ranije sličnih zatezanja među Arapima, čak više nego pokušaja za njihovo bar delimično objedinjavanje, ali ovaj slučaj “krasi” i jedan premijerni ultimatum. Prvi put se za normalizaciju odnosa s jednom državom zahteva da ona – ukine svoje medije.
Ništa slično u novijoj istoriji nije zabeleženo (bar u mojoj memoriji). Pogotovu što je naloženo zatvaranje katarske Al Džazire, kao i njenih filijala, koja se televizijskim programima i internetskim analizama uvrstila na listu medija visokog međunarodnog rejtinga.
Proteste i osude prohteva “kvarteta” zasad su najenergičnije izrazile novinske i druge organizacije koje se bore za slobodu izražavanja. Nije izostala ni ovdašnja profesionalna solidarnost, pa se u zajedničkom saopštenju NUNS i NDNV, uz ostalo, ističe: “Regionalna Al Džazira (Balkan) svojom profesionalnošću kvalifikovala se među najpouzdanije i najrelevantije medije u zemljama bivše Jugoslavije, koje generalno – neke manje neke više – imaju problema s medijskim slobodama i medijskim pluralizmom”.
Još izraženije probleme te vrste imaju pomenuti tvorci ultimatuma. Iz njihovog naloga, kao i drugih restriktivnih postupaka prema medijima, proističe da je glavna zamerka Al Džaziri – njena podrška opozicionim snagama u dotičnim zemljama.
Spoljna podrška vlasti ili opoziciji prilično se, međutim, uobičajila. I ovdašnje vlasti nisu izuzetak, ali na specifičan način. Hvale se podrškom koju dobijaju iz inostranstva, a pogrdno kvalifikuju opoziciju za “šurovanje sa stranim faktorima”.
Slučaj sa Arabijskog poluostrva posebno je indikativan u vremenima kad se neki lokalni izuzetak olako pretvara u globalno pravilo. Ne bi li se njegovim kopiranjem uspostavio jedinstveni režim lokalnih monopola na interpretaciju nacionalne stvarnosti iako je ona doista nestvarna bez bitnih, internacionalnih uticaja.
Svet takvog nazora nije na vidiku, niti je poželjan. Forsirana monolitnost u zazoru od drugih mnogo je razornija, mislim i od najoštrije neizbežne konkurentnosti.
Vratimo se novoj vrsti arapske krize. Blokada Dohe proistekla je iz niza situacija u kojima nije jasno ko pije, a ko plaća.
I Katar i njegovi “sankcionaši” strateški su na istoj strani. Važni su saveznici Amerike i zajedno s njom nastupaju protiv Asadovog režima u Siriji i ekstremističke tzv. Islamske države.
To bi moglo da bude dovoljno za harmoniju, da “đavo” opet nije u detaljima. Saudijci i priključena im trojka smatraju da se Katar suviše osilio, pa mu prebacuju “veze s teroristima i svrstavanje uz Iran, šiitskog arhirivala sunita”, kao i “mešanje u unutrašnje stvari”, što prozvani energično opovrgava.
Dok je ovaj tekst išao u štampu nikome nije bilo sasvim jasno “ko će koga” tamo, s kim i zašto. Šef Bele kuće Donald Tramp je, na primer, podržao mere Saudijske Arabije (s kojom je, navodno, utanačio prodaju oružja u iznosu od 110 milijardi dolara) protiv Katara – kao napor za presecanje veza s terorizmom – a ubrzo zatim Pentagon je dogovorio isporuku borbenih aviona vrednu 12 milijardi dolara tom istom Kataru. Na njegovoj teritoriji Amerikanci imaju veliku vojnu bazu, odakle dejstvuju po Bliskom istoku i “nišane” Iran s kojim Katar sarađuje, a protiv kojeg se za regionalni primat nadgornjava Saudijska Arabija.
Ludnica, šta je ovo, da li je to moguće – pamte stariji sportsko ushićenje Mladena Delića, čije bi reči mogle da se primene i na ovu situaciju, ali kao izraz začuđenosti nastalom konfuzijom. U kojoj najviše vajde izvlači proklamovani protivnik svih strana – računajući i Ruse opet optužene za hakeraj – teroristička tzv. Islamska država. Novom nejasnom nivelisanju odnosa u antiterorističkoj koaliciji doprinosi i Turska, koja se kao članica NATO solidariše s Katarom u kojem i ona ima bazu, dok sve tešnje sarađuje s Moskvom.
Zapletima na “proširenom” Bliskom istoku ne vidi se, naravno, kraj. Dodatno zabrinjava okolnost da se novi neprijatelj traži u medijima, pa ih treba likvidirati.
Tramp je kod kuće novinare etiketirao kao “neprijatelje naroda”, a sada arapska četvorka traži zatvaranje jednog od popularnih stranih medija. Antimedijski kurs preti da se pretvori u novi “lov na veštice”. Na nama novinarima je da mu se suprotstavimo jer se, pored svih vatri o kojima izveštavamo, raspaljuje i lomača namenjena nama, pa i onima koji uobražavaju da smo mi samo žrtveni jarci zarad “opšteg spokoja”.
