Izvor: NoviMagazin.rs, 29.Jan.2017, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Predsednik kao prevratnik
U ovoj državi sve se zaverilo protiv njenih građana. Na njihov račun bogatili su se i lokalni vlastodršci i druge zemlje. Dok je prestonica cvetala i slavila, unutrašnjost je venula i roptala. Učestala su krvoprolića.
Spoljni akteri otimaju radna mesta. Stranim armijama se daju povlastice, a domaćoj vojsci se nameću restrikcije. Nacionalno bogatstvo, snaga i poverenje isparavaju…
Ovakva kritika stalno se čuje iz tranzicionih sistema ili o njima, ali >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << se sada prolomila s najmoćnijeg mesta na svetu, u verziji novog predsednika SAD Donalda Trampa, na račun sopstvene domovine. Ne pamti se kada je i gde poslednji put neko od demokratski izabranih lidera sasuo toliko drvlja i kamenja na račun zatečenog stanja u zemlji kao sada on, čiji inauguralni govor hroničari mahom ocenjuju kao jedan od “najcrnjih” u novijoj istoriji preuzimanja kormila u Beloj kući.
U stilu “pre mene potop”, karakterističnom za revolucionare ili demagoge, Tramp je odmah obećao i svetliju budućnost, bez naznaka kako će se do nje, eventualno, stići i šta će u njoj steći. Uz sve nepredvidljivosti, koje se klasičnim političarima ubrajaju u mane, a s kojima on računa kao sa svojom strateškom prednošću, prvim potezima se doista predstavio kao predsednik-prevratnik.
Sav se usredsredio na poništavanje pojedinih dostignuća prethodnika mu Baraka Obame, dok istovremeno zemljake predstavlja i kao žrtve globalizacije, “otuđenosti” vašingtonske elite, pa i uticaja “nečasnih medija”. Drugim rečima, sugeriše da ne prihvata bar dobar deo političkog nasleđa, da Amerikanci trpe štetu od globalizacije koju su podstakli, da su ispravno podozrivi prema organima koje su izabrali, kao i da ne treba da veruju štampi kad kritikuje njegove postupke.
Već je istupio iz dogovora o Transpacifičkom partnerstvu (TPP), koji je trebalo da stvori impozantan region slobodne trgovine kao protivtežu “ekspanziji Kine”. Suspendovao je i delove proširenog zdravstvenog osiguranja, vratio važnost zabrane finansiranja stranih organizacija koje se zalažu za pravo na prekid trudnoće, a najavljuje i preispitivanje nuklearnog sporazuma sa Iranom, kao i proces normalizacije odnosa s Kubom…
“Trampizam” će se još pomno izučavati. Za ovu priliku izdvajam njegova odstupanja od dometa globalizacije, osporavanja sistema kojim je došao na vlast i relativizovanje principa slobode štampe.
U globalnim odnosima Tramp se iskazuje kao lider koji, za razliku od Obame, prednost daje bilateralnim nad multilateralnim aranžmanima. Nije se libio: da potpiše ukaz o istupanju iz pomenutog TPP, da pozdravi Bregzit, uz potvrdu neraskidivih veza s Londonom, da najavi dalje rastakanje EU, da NATO proglasi “zastarelim” i prenebregne kolektivne napore za uspostavljanje izraelsko-palestinske koegzistencije na bazi “dve državnosti”. Ironično je i UN okarakterisao kao neku vrstu tribine za upražnjavanje slobodnog vremena, a jedan od parlamentaraca iz njegove Republikanske partije čak je predložio da Amerika istupi iz članstva UN i toj organizaciji otkaže gostoprimstvo. Nagovestio je i da može efikasnije da se uskladi sa Rusijom u neposrednom kontaktu nego usaglašavanjem s tradicionalnim saveznicima.
Do Bele kuće je Tramp dogurao osporavanjem establišmenta, kako državnog tako i partijskog, predstavljajući se kao glas zapostavljenih. Njegov uspon osuđen je s raznih strana kao rijaliti-populizam, ali uticajni politikolog Frensis Fukujama podseća da je Trampov uzlet dobrim delom proizišao iz uvida da je američki politički sistem paralisan toliko da ne može blagovremeno da donese ili primeni ključne odluke. A to, sugeriše, pogoduje pristalicama čvrste ruke koja, kao Trampova, praktično dobija mandat da krši pravila.
O pravila se novi šef Bele kuće najviše ogrešio, reklo bi se, u postupanju prema štampi. Tačno je da ga glavnina medija nije podržavala, ali mu to nije dalo za pravo da ih omalovažava, kako istrajno čini. Najdalje je zastranio nedavnom tvrdnjom da su novinari “među najnečasnijim ljudima na zemlji”. Nije mogao da podnese propitivanja za eventualni sukob interesa između rukovođenja zemljom i multinacionalnom kompanijom, neprijavljivanje poreza, karakter veze sa Rusijom i upliv njenih hakera u američki izborni proces, spor sa američkim obaveštajnim službama… Pokačio se i zbog izveštaja, potkrepljenog snimcima iz vazduha, da je na njegovoj inauguraciji bilo manje ljudi nego kad je vlast pre osam godina preuzimao Obama i da mu je anketni rejting niži od niza prethodnika u takvim svečanim prilikama.
Ako štampa može da proziva nas, možemo i mi nju – proizlazi iz reči Trampovog saradnika. Zvuči poznato?
Ako i jeste, nije opravdano. Dužnost štampe je da proverava postupke vlasti, a na vlasti je da poštuje načelo slobode štampe.
Jedan od tvoraca SAD Tomas Džeferson svojevremeno je rekao: “Pre bih izabrao štampu bez države nego državu bez štampe”. Tramp se s tim ne bi složio. Ali, takav stav bi se možda mogao uklopiti u njegovu, takođe prevratničku ali dobrodošlu, poruku da Amerika s njim na čelu neće drugima nametati svoj model.
