Izvor: NoviMagazin.rs, 25.Jun.2017, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Postzamislivo
Svima koji ne mogu da zamisle, a takvih je sve više, kako će sastaviti kraj s krajem, stiže relativna uteha: širom sveta ubrzano uspeva baš ono što donedavno niko nije mogao da zamisli.
Uspon Emanuela Makrona i Donalda Trampa bio je, na primer, početkom prošle godine još teže zamisliv nego nama nizbrdica na kojoj se našao Novak Đoković, a kojom kao da je zabasala i Tereza Mej…
U poodmaklom stadijumu postistine zakoračili smo, rekao bih na osnovu hrpe izveštaja, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << u fazu postzamislivog. Gotovo u skladu s krilaticom Garsije Markesa da “stvarnost nadmašuje fantaziju”.
Najveću originalnost u tom fenomenu predstavlja činjenica da je Makron istovremeno potresao tri velike sile Zapada, stalne članice Saveta bezbednosti UN. Do pre samo 14 meseci niko nije mogao ni da zamisli da će tek osnovani pokret (Makronov) na izborima slistiti sve tradicionalne stranke i osvojiti kompletnu vlast (izvršnu i zakonodavnu). U isto to “davno” vreme, činilo se nemogućim da na čelo SAD dođe politički amater, biznismen i šoumen. Između ta dva obrta zamišljeno je bilo i da će Ujedinjeno Kraljevstvo ostati u EU, ali se dogodio Bregzit.
Svi sadašnji ishodi prethodno su pominjani mahom kao vicevi. Ispostavilo se, međutim, da je “velika trojka” poprimila odliku bivše SFRJ, u kojoj su više od referata uspevali – vicevi, poput onoga da će “na našem kontinentu u 21. veku biti sedam država – jedna Evropa i sedam Jugoslavija”.
Od tri pomenute nezamislivosti jedino je Makronov trijumf doneo neophodnu dozu optimizma. Zajedno sa Angelom Merkel (“Evropa mora da uzme svoju sudbinu u svoje ruke”) nagovestio je “zlatnu dekadu EU”, što je proces čije je detalje danas teško nazreti, ali je svakako prijatnije razmišljati o toj neizvesnosti nego kad su evrofobičari, uz podršku šefova Bele kuće i Kremlja, zloslutili Fregzit kao nastavak Bregzita i “kraj EU”.
Uspon Trampa od početka je izazivao zebnje. Uz ostalo, i zato što je insistirao na nepredvidljvosti kao političkoj vrlini i da mu je intuicija preciznija od analiza. Nezamislivo za tamošnje predsedničke običaje, uspeo je da otvori tri vrlo delikatna fronta: protiv delova obaveštajnih službi i pravosuđa, i medija takoreći u celini. Ujedno, izložen je istragama o ruskoj hakerskoj potpori njegovoj izbornoj pobedi, eventualnoj nepropisnoj vezi njegovih bližnjih s Moskvom, kao i mogućem sukobu interesa između njegova dva “ja” – predsednikovanja i biznismenske mu imperije.
Britanski slučaj je pak niz kontraproduktivnih zamisli. Pogrešno se računalo da će referendum prošlog juna podržati ostanak u EU. Građani koji su izglasali Bregzit sada se, prema anketama, dobrim delom kaju jer već osećaju neugodne posledice. Korak u korist svoje štete načinila je i premijerka Mej kada je raspisala prevremene izbore: Jeste osvojila najviše glasova, ali je izgubila parlamentarnu većinu, doprinela rastu rivalskih laburista i upala u mučno pregovaranje za sastavljanje nove vlade na startu pregovora sa EU o Bregzitu.
Proširila su se, ujedno, i nagađanja da bi zbog navedenih okolnosti i Trampu i Mejovoj mogli biti skraćeni mandati iako su ih tek nedavno dobili. Tako munjevito podrivanje izabranih lidera nije dosad zabeleženo u razrađenim demokratijama.
Kao da je nastupio bumerang efekat. Potezi Trampa i Mejove, prognoziralo se, trebalo je da ubrzaju rastakanje EU, ali je ona živnula, dok su se njima zaklimale fotelje. Vest o smrti EU bila je preuranjena – konstatuje u marktvenovskom stilu komentatorka Njujork tajmsa. Pariz i Berlin su ujedinjeni i samouvereni, dok su Vašington i London podeljeni i nefunkcionalni – ocenjuje kolumnistkinja Vašington posta. Pa šekspirovski upozorava: “Ima nečeg trulog u anglosaksonskom svetu ili bar u osovini SAD – Ujedinjeno Kraljevstvo.”
Primetne su i druge uporedne originalnosti. Izborne i postizborne neizvesnosti povećane su u usavršenim demokratijama i silama globalnog dometa, dok su u nizu tranzicionih zemalja povećane izvesnosti.
U Srbiji se, na primer, zna ko je glavni i kad s najmerodavnijeg položaja ode na mahom protokolarnu funkciju. Zna se takođe da je obavezan i paradoks jer ako njega nema nešto nije u redu. Ovoga puta ističe se u vidu dupliranja.
Duple inauguracije predsednika. I takoreći dva premijera – predsednica Vlade koja će se uglavnom posvećivati ekonomsko-reformskim izazovima i sadašnji tehnički premijer koji će se udubljivati u politiku.
Dodatnu akrobaciju predstavlja okolnost da je dotični “paralelni premijer” nedavno izjavio da ne očekuje da bude premijer jer da “nije po volji Zapada”. S obzirom na to da Srbija zvanično računa da pristupi zapadnoj kontinentalnoj uniji, izgleda čudno što se politički deo aktivnosti Vlade poverava čoveku koji “nije po volji Zapada”, koji će sve odlučnije tražiti da spoljnu politiku usklađujemo s njegovom unijom.
Jeste paradoks, ali potparadoks. “Zna se, ko je glavni” za sve, pa i za politiku Vlade iako nije u njoj.
U društvima na koje se službeno ugledamo takve kombinacije su nezamislive. Jer, one odudaraju od zahteva za bitnim promenama, sadržanim u tamošnjoj postzamislivosti.
