Izvor: NoviMagazin.rs, 25.Okt.2015, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Polemične mere za lidere
Ko ima boljeg ili jačeg vođu – pitanje oko kojeg se prepucavaju političari na raznim stranama.
Šefu Bele kuće Baraku Obami opozicioni sunarodnici sve oštrije zameraju da je u međunarodnim nadmetanjima previše popustljiv prema rivalima, pa i da im mestimično prepušta vodeću ulogu u globalnim poslovima. Drugim rečima, uz smešak “prevodi” ovdašnji teniski euforičar, prebacuju mu što nije kao Novak Đoković, koji upravo ove sezone “nemilosrdno” redovno pobeđuje >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << takmace i ne dopušta im, ni za trenutak, da ga “odmene” na čelnoj poziciji (gde se on prilično odomaćio) svetske rang-liste.
Obama je, po mišljenju unutrašnjih nezadovoljnika njegovom politikom, prvi predsednik SAD u novijoj istoriji koji ni spolja ne važi za najmoćnijeg čoveka na svetu. I da je to jedan od glavnih razloga za “juriš” doskorašnjih autsajdera ka “upražnjenom” liderskom položaju i haotizaciju internacionalne scene na kojoj, što bi se reklo, svako radi šta hoće kad Vašington neće.
U poslednje vreme mu se naročito spočitava da ga “nadigrava” ruski predsednik Vladimir Putin koji je praktično “preuredio” Ukrajinu po svom nahođenju, a vojnom intervencijom u Siriji osporio i monopol Amerike na Bliskom istoku. Putin je, čuje se i iz redova evropskih desničara koji se ne slažu sa integracijama u EU, oličenje “pravog vođe” koji nacionalne interese suprotstavlja globalizaciji. Moglo bi, dodajem, pri tom da se kaže da i je on sam postao globalizator, jer akcije širi na prostore izvan nadležnosti Rusije, iako je druge strane uplive na istim područjima ocenjivao kao globalizatorsku štetu po globalnu stabilnost.
Braneći se od optužbi da je “nadigran”, Obama je u intervjuu televiziji CBS rekao da ne vidi dobitak Rusije ni u Ukrajini ni u Siriji. Kad je on 2009. došao na čelo SAD, Moskva je u obe pomenute zemlje dominirala, a sada mora, kaže, da se neposredno angažuje da bi u njima očuvala (ili sebi pripojila) ostatak nekadašnjeg uticaja.
Preganjanja oko novih mera za određivanje snage lidera prerasla su u polemiku bez kraja. Ko ima boljeg ili jačeg vođu – pitanje je oko koga se prepucavaju političari na raznim stranama.
Snagu lidera je najlakše sagledavati u obličju korpulentnih dizača tegova, ali nju treba da odlikuju “integritet, inteligencija, pronicljivost, spremnost za uzimanje u obzir različitih mišljenja, sposobnost za prihvatanje informacija, fleksibilnost, dobra memorija, odvažnost, vizionarstvo, saosećajnost i bezgranična energija” – ukazuje Arči Braun, britanski politikolog i istoričar koji je nedavno objavio knjigu pod naslovom “Mit o jakom lideru: političko liderstvo u modernom dobu”. I sugeriše da su slične osobine Džona Kenedija i Nikite Hruščova doprinele da u jesen 1962. u raketnoj krizi oko Kube ne izbije nuklearni rat. (Spasili su svet od sebe, ali ne i sebe od neposredne okoline: samo 13 meseci posle tog istorijskog kompromisa Kenedi je ubijen u Teksasu, a 11 meseci docnije Hruščov je smenjen.)
Snaga i slabost se često prepliću. Učinak i sudbine još dvojice lidera koji su svojim potezima bitno menjali svet to potvrđuju. Mihail Gorbačov je imao snage da transformiše SSSR, ali ne i da spreči raspad te države i sopstveni odlazak sa vlasti. Ričard Nikson je smogao snage da, usred hladnog rata, otvori Kinu prema svetu, ali ne i da odoli izazovu da prisluškuje opoziciju, pa je zbog toga bio prinuđen da podnese ostavku. Za razliku od njih, kineski reformator Deng Sjaoping nikada nije ni zauzeo najviši položaj u hijerarhiji, ali je uspeo da, kao neformalni, a nesporni autoritet, svoju zemlju usmeri ka i unutrašnjem i globalnom uzletu.
Margaret Tačer je, pak, poljuljani unutrašnji prestiž povratila kad je zaratila oko dalekih Foklanda (Malvina) na kojima je njena vojska pobedila jedinice argentinske hunte, ali je docnije podnela ostavku jer je preterivala u autoritarnosti prema saradnicima, uz omiljenu uzrečicu “zar u ovoj vladi sve moram ja da radim”. Sasvim drugačijeg temperamenta, pa i sklonosti, sada se na iskušenjima našla još jedna dama na najvišem političkom nivou – Angela Merkel.
Za razliku od britanske “čelične lejdi”, nemačka kancelarka bi mogla da ispašta zbog svoje naglo povećane saosećajnosti kojom se distancirala od nadimka “frauteflon”, nadenutog joj iz (pred)ubeđenja da se primedbe za nju ne lepe. U nevolje je zapala zbog obećanja da će Nemačka prihvatiti sve izbeglice iz ratom opustošene Sirije, pošto se ispostavilo da je njen poziv uvećao zbegove toliko da premašuju dozu raspoloživog gostoprimstva.
Naglo joj je zbog toga opala podrška i među zemljacima i među pojedinim partnerima unutar EU. Najednom je njena reč, koja je obično iščekivana kao deo rešenja problema, doživljena kao podsticaj rastu problema u vidu “seobe naroda” za koje se ne naziru uverljiva, a pogotovu ne brza, ni nacionalna ni kontinentalna rešenja.
Gde da je to snađe, baš kada se s našeg političkog vrha ponavlja da bi se radije odrekao učešća u ovdašnjoj vlasti nego da kvari prisne odnose s Nemačkom. Delimično je, možda, i zbog toga otpisana, do daljnjeg, priča o vanrednim izborima u Srbiji. Zašto da se izlažemo trošku za birkanja među nama kad su oni koji su ovde već izabrani, kao još važnije odabrali druge.
.jpg)
