Izvor: NoviMagazin.rs, 05.Apr.2015, 10:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Pojačani žmarac
Poodavno nas jedan sunovrat s tuđeg neba nije toliko ljudski uzbudio i istovremeno strateški uznemirio, kao udar nemačkog aviona, uzletelog iz Španije, u francuske Alpe. Uz žal za masom izgubljenih života, osetili smo i pojačani žmarac zbog okolnosti da se, prema dostupnim preliminarnim nalazima, prvi put u novijoj istoriji našeg kontinenta dogodilo da nedužne vazduhoplovne putnike (njih 149) u smrt namerno odvede evropski pilot-kamikaza.
Na mah su, mestimično, zatitrali >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << obrisi teorije zavere - da je „simptomatično“ da se katastrofa odigrala na putu između lelujave Španije i rastućeg evropskog lidera Nemačke, i to baš u Francuskoj čiji se vlasti ne slažu s merama štednje koje diktira ta njena istočna komšinica. Nasuprot tim dalekometnim zloslutnostima o daljem podrivanju EU, stajali su prvi rezultati istrage po kojima je kopilot Andreas Lubic, sporne medicinske podobnosti, iskoristio odsustvo kapetana i, iza zaključanih vrata kabine, avion usmerio ka uništenju, da bi ostvario naum, na koji su prekasno ukazali njegovi prijatelji, da „bude zapamćen kao čovek koji je promenio sistem“…
Nećemo nikad, najverovatnije, sasvim pouzdano doznati šta ga je ključno motivisalo za masakr koji je, po islednicima, svesno počinio. Više eksperata uvršćuje ga, možda i stoga, među epizodiste u znatno dalekosežnijoj, globalnoj, drami.
Po španskom filozofu Danijelu Ineraritiju, u čijim sam postavkama našao potporu za moje višegodišnje pretpostavke, da bi suština stvari u našim javnim odnosima mogla da se izrazi kao napor da se društvo uredi tako da niko ne vlada bez kontrole a i da se niko, automatski, ne povinuje kontroli.
U madridskom Paisu, on kao primer nesklada navodi sunovrat aviona Džermanvingsa. Zamandaljivanjem vrata pilotske kabine onemogućen je spoljni upad u nju, ali je i omogućena unutrašnja samovolja pojedinca, tako da niko spolja više ne može da ga spreči u ostvarivanju, u navedenom slučaju, paklenog plana.
Napredak čovečanstva je, konstatuje, ostvaren naporima da se uspostavi delikatni balans između dve potrebe: da ljudi upravljaju događajima i da upravljači to ne čine na uštrb onih kojima su im poverili svoju sudbinu. A tragedija u Alpima je, upravo, proizišla iz okolnosti koje je pojedinac - upravljač iskoristio da učini što mu se prohtelo, zloupotrebivši sistem koji je u posvećenosti da spreči spoljnu zanemario mogućnost unutrašnje diverzije.
Da se podsetimo: neprobojno zatvaranje pilotske kabine je usavršeno posle terorističkih atentata otetim putničkim avionima, 11. septembra 2001, na Njujork i Vašington. Potom su Amerikanci, ali ne i svi Evropljani, uveli pravilo da u pilotskoj kabini uvek moraju da budu bar dva lica, kao jednu od niza pojačanih mera predostrožnosti.
Taj datum je i na strateškom planu, dao pečat ovom veku. Uporedo s povećanjem bezbednosti u vazdušnom saobraćaju, povećana je nebezbednost u međunarodnim odnosima, pošto je ondašnji predsednik SAD, Džordž Buš mlađi, proglasio „globalni rat protiv terorizma“ i, invazijama na Avganistan i Irak, ispoljio ambiciju da bude zapamćen kao lider koji menja globalni sistem, rušeći autokratije i zavodeći demokratije, naročito na proširenom Bliskom istoku.
Umesto demokratizacije došlo je do regionalne haotizacije. Sadašnji šef Bele kuće, Barak Obama, suočen je s nizom bliskoistočnih kriza, najgorim u poslednjih nekoliko decenija, pri čemu se dovodi u pitanje moć SAD da kontroliše situaciju u tom eksplozivnom regionu, dok kritičari optužuju Vašington i da širi anarhiju - izveštava tamošnji Politiko. Zapleti liče na začarani krug: Amerika pomaže Saudijsku Arabiju u Jemenu protiv Irana, dok s Teheranom pregovara o nuklearnom sporazumu kome se protivi njen saveznik Izrael. Ujedno, sa Iranom nastupa protiv Islamske države u Iraku, dok u Siriji bombarduje položaje Islamske države, što pogoduje vladaru u Damasku koga bi ona da sruši, dok ga podržava Iran…
Kad se u obzir uzme i rusko amputiranje dela Ukrajine, čini se da je svet upao u seriju jednostranih, a isprepletanih, poteza - s katastrofalnim posledicama po međunarodno pravo i sudbine miliona ljudi. I da se, maltene, svi vozimo u avionu kojim naizmenično upravljaju usamljeni, nekontrolisani, piloti ali, za razliku od Lubica, izuzimaju sebe iz tragedije saputnika.
U međuvremenu se, povodom tragedije u Alpima, traže podrobniji psihološki pregledi pilota. Ne bi zgoreg bilo da se sličnim testiranjima podvrgnu i kandidati za lidere država.
U prilog kontroli stanja duha političara govori i često citiran spis „Bolesni na vlasti“, britanskog diplomate i lekara Dejvida Ovena (koga pamtimo i kao posrednika u vreme ratova na prostoru bivše SFRJ). Analizirajući 32 lidera, u periodu 1901.-2007.- on je, uz ostalo, dijagnosticirao da su njihove psihičke mane bile među glavnim razlozima za lošu vladavinu.
Patili su, uz ostalo, od pogrešnog poimanja realnosti, a povremeno i od „preterano pozitivnog, euforičnog raspoloženja“. Pri čemu su pričinili još znatno veće katastrofe od one koju je napravio Lubic a koji svakako nije bio obuzet „preterano pozitivnim, euforičnim raspoloženjem“…
