Izvor: NoviMagazin.rs, 23.Avg.2020, 10:06
Momčilo Pantelić: Pik na pik
Protesti i bune deluju kao aktuelna pandemija bar utoliko što i njihova krivulja ima više špiceva zaraznosti. Kad se već mislilo da su nestali, ponovo su se razmahali i čak globalizovali.
U novoj normalnosti koju diktira koronavirus najnormalniji su najbrže postali – demonstranti. Širom sveta rasplamsali su se protesti građana sa zahtevima da se ukinu nagomilane nenormalnosti poredaka.
Vrhunac su ovih dana dostigli u Libanu, gde je vlada koja je optužena za >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << korupciju, ekonomski ćorsokak, pa i nemar zbog kojeg je Bejrut katastrofalno osakaćen eksplozijom iz lučkog skladišta, bila prinuđena da podnese ostavku, i u Belorusiji, u kojoj se masovno traži da predsednik Aleksandar Lukašenko već jednom ode s vlasti koju drži prepunih 26 godina. Oba slučaja izazvala su vanrednu međunarodnu pozornost, nagoveštavajući i geostrateška zaoštravanja.
Zapad preti sankcijama Minsku, a s kim bi Rusija (uprkos zađevicama zbog Lukašenkovog “migoljenja”) i Kina da održe “strateško partnerstvo”, bar utoliko da im autokratski srodna država ne “odluta” u demokratsku tranziciju. A Liban, dugo razglavljivan i iznutra i spolja, ostavlja utisak “zemlje bez države”, u kojoj je otvorena sezona “slobodnog lova”…
Obe drame mogu i da se dožive kao krune protestne dekade. U deset poslednjih leta bilo je, prema pomnim evidencijama, više masovnih pokreta za korenite promene nego i u jednom drugom periodu posle Drugog svetskog rata. A po računici pedantnih istraživača u Karnegijevoj zadužbini za međunarodni mir, u svetu je samo od 2017. do ovog meseca bilo “oko 100 značajnih antivladinih protesta” po svetu, zbog kojih je “palo oko 30 vlada ili lidera”.
Ova godina nagoveštavala je da će biti izuzetak od takve turbulencije. Zbog pandemije su takoreći svuda zavedene neke vrste vanrednih stanja, uz izričite zabrane masovnih okupljanja…
Protesti su postali jedna od glavnih žrtava covida-19. Takoreći, izumrli soj. Raspredale su se čak i teorije zavere da je pandemija “izmišljena” u Kini, iz čijeg je Vuhana potekao novi koronavirus, da bi blokirala talas protesta koji su lane uzdrmali i Hongkong.
Ali do globalnog prevrata, oživljavanja protesta na najžešći način je došlo baš u zemlji u kojoj je zaraza napala i usmrtila najviše ljudi – u SAD, i to u najnepovoljnijem trenutku, usred zahuktale izborne kampanje. Zbog policijskog davljenja osumnjičenog crnca, iz Mineapolisa su 26. maja krenule velike antirasističke demonstracije, koje su se hitro proširile diljem zapadnih demokratija. (Kina i Rusija su pritom prilično mirovale jer se u njima permanentno suzbijaju pokreti prevashodno muslimanskih manjina, na obe strane, kao “podrivači” državnih ustrojstva).
Ispostavilo se, tako, da je Amerika postala rasadnik nemira, koji ovih dana izbijaju iz najrazličitijih razloga. A u svakom slučaju protiv vlasti, pa i kompletnih poredaka, za koje se pokazalo da su zabatalili osnovno – dovoljnu dozu brige o zdravlju i pravu na elementarno dostojanstven život mase podanika.
Osim pomenutih zemalja, protesti potresaju ili se vanrednim merama suzbijaju i u Bugarskoj (sa istrajnim zahtevima za smenu vlasti), pa u Francuskoj, Nemačkoj, Španiji, Indiji, Brazilu, Izraelu, Iraku, Tajlandu, Južnoafričkoj Republici, Sudanu… Na mnogim mestima su samo primireni, do nove (ne)prilike.
Ima onih kojima se čini da smo hrupili u revolucionarno vreme i da više ništa bitno neće biti onako kako je bilo. Većina uličnih protesta ipak se mahom amortizuje u razrađenim demokratijama.
Krize jesu prilike za transformaciju društva, da parafraziram Alberta Ajnštajna. Promene ipak nisu garantovane i kad izgledaju nadohvat ruke, opominje njujorška politikološkinja Šeri Berman. Krize su prilično česte, a koreniti preobražaji su retki, opširno je ova univerzitetska profesorka obrazložila u časopisu Forin polisi.
Sadašnjim protestima nedostaje, sugeriše, upravo ono što je jasno definisao “otac neoliberalizma” Milton Fridman, a čijem se učenju većma suprotstavljaju. Treba “razvijati alternativu postojećoj politici, održavati je u životu i dostupnom sve dok politički nemogućno ne postane politički neizbežno”, poručivao je poodavno.
U svakom slučaju, da bi protesti uspeli, potrebno je da imaju jasnu ideju čime i kako će zameniti sistem koji bi da sruše, a baš im to često nedostaje, primećuje autorka. Ali sada je situacija vrlo originalna i izmiče poređenjima: udario, što bi se novim žargonom reklo, pik (vrh, špic) na pik – pandemije i bune.
Još se ne zna pouzdano na šta ta koincidencija može da izađe.
Čini se da će se pre iskoreniti pandemija nego razlozi za masovne, opravdane, izlive gneva protiv vlasti. Za šta, zasad i kao retko gde, ovde nema potvrde.
Jer, da bi uspeli mirni protesti, koje eksperti preporučuju kao efikasnije od nasilnih, potrebno je da u njima učestvuje bar 3,5 odsto stanovništva. Ali biće da nam je i taj skromni “cenzus” nedostižan.
Kao da nam je, dok čekamo još nedovoljno proverenu vakcinu protiv koronavirusa, ubrizgana zamišljena vakcina protiv cenzusa, jedva nešto višeg od potrebnog na izborima (gde je bila manja polovina stanovništva) za mesto u telu koje nam propisuje zakone. Kao da smo spremniji da trpimo partokratsku svakojaku cenzuru nego da se okupimo do cenzusa dovoljnog za njeno ukidanje.
Ne mislim da smo takvi, ali nemam dokaza…