Izvor: NoviMagazin.rs, 29.Mar.2015, 10:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Od komarca do zmaja
Kao retko kad, svetski lideri i mediji su, ovih dana, našli tačku saglasnosti – i to vrlo neobičnu – u priznanju da je bivši lider jedne male zemlje bitno uticao na globalnu politiku. Bez vidljivog izuzetka, takav kompliment dali su – upravo preminulom “ocu Singapura” Li Kvan Juu (91).
Među njima je bio premijer Srbije Aleksandar Vučić. Slično Baraku Obami i kineskim analitičarima, naglasio je da Lijeva smrt predstavlja gubitak i za celu međunarodnu zajednicu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << />
Vučić je, da se podsetimo, svojevremeno izjavio da je pročitao sve dostupne knjige na engleskom o Liju, da bi želeo da se u Singapuru sretne s tamošnjim “legendarnim rukovodstvom” i da vidi kako je ono “od vlade napravilo najuspešniju korporaciju na svetu”. Proučavanje njihovog iskustva bi potrajalo, jer je ta zemlja za samo pola veka nezavisnosti – ustostručila nacionalni dohodak (sa nekih 500 na 55.000 dolara) po stanovniku (kojih je sada oko pet i po miliona), nasipanjem mora prilično uvećala teritoriju (sa 581,5 na 718,3 kvadratna kilometra), svrstala se u vrh svetskih tabela po pogodnosti za biznis i uspesima u borbi protiv korupcije i nezaposlenosti... I koja je “pravo ni iz čega” (glavni prirodni resurs im je položaj na putu velikog prometa u “lavirintu” između Indijskog i Tihog okeana) izrasla u ekonomsku silu.
Našle bi se, doduše, i izvesne sličnosti. Singapuru se, kao nama iz EU, zamera za ograničavanja – slobode medija i okupljanja, nezavisnosti sudstva. Uz to, tamo je takođe jak nepotizam i preti bela kuga kao i ovde, s tom razlikom što ka njima hrli strana radna snaga, dok je naša teritorija samo prolazna stanica ka boljem životu u EU...
Ali, vratimo se globalnom fenomenu, zvanom Li Kvan Ju. On je bio oličenje – praktičnosti i profitabilnosti, bez prepoznatljive ideološke isključivosti.
Kao izdanak loze s juga Kine, rođen je u Singapuru, školovan u Londonu i Kembridžu, doživljavan je kao “banana”, spolja žut a iznutra beo. Posle okončanja britanskog kolonijalizma, japanske okupacije i izbacivanja (1965.) iz sastava Malezije, Li Kvan Ju je postao rodonačelnik nastajuće singapurske nacije i prvi šef njene države. Otad je vladao tri decenije i uspeo da je prevede iz Trećeg u Prvi svet. Priznao je multikulturalnost (koja mu je, s dodatkom imena Hari, bila i u krvi): Singapur je zemlja sa četiri zvanična jezika (engleskim, kineskim, malajskim i tamilskim) s tim što je izdejstvovao da, zarad globalizovanih poslova koji su donosili glavnu lokalnu korist, prevladava engleski.
Najveću pažnju je, međutim, privukao veštinom da kao žestoki kritičar i komunizma i zapadne demokratije, zadobije poštovanje obeju strana (i Kine i SAD) i da, istovremeno od malenog Singapura načini ekonomsku silu. Da od “komaraca”, na šta je pojedinim hroničarima taj arhipelag ličio, stvori ekonomskog “zmaja”, jednog od četiri u pacifičkoj Aziji, što je prosperitetni status koji su zadobili još Hongkong, Tajvan i Južna Koreja.
Nekima bi mogla da neverovatno zazvuči okolnost, da je Li Kvan Ju, svojim “neideološkim sistemom”, kombinacijom ekonomskog liberalizma i državne intervencije, stvorio uslove da umesto sukoba civilizacija, koje je predskazivao Semjuel Hantington, i kraja istorije u prognozama Frensisa Fukujame, prevlada spoj civilizacija i nastavak istorije. Li je, po kompetentnim svedočenjima, svoju ulogu “između Pekinga i Zapada” afirmisao kao model za kooperaciju te dve strane, pri čemu su stvari dogurale dotle da se finansijska isprepletanost Kine i Amerike naziva “Kimerika” i kao ekonomska varijanta sijamskih blizanaca.
Kombinovao je, pri tom, Konfučija i Makijavelija. Da se obavezno poštuje stariji (biološki i hijerarhijski) i da cilj opravdava sredstva...
Iz te fuzije, proizišao je sistem koji se meni, lično, ne sviđa, jer ne podrazumeva razmah, internetski sve izrazitijih, individualnosti i ličnih sloboda. Niti promenljivost na vlasti.
Ali šta je ta moja rezerva prema konstataciji strateškog veterana Henrija Kisindžera, da je Li Kvan Ju bio jedan od najvećih mislilaca. Lijevi dolasci u Vašington bili su kao neka vrsta događaja od vitalne važnosti za Ameriku, sugerisao je. Slušali su ga, precizirao je, kao savetodavca, iako su bili predstavnici supersile koja je uobičajila da druge usmerava...
Iz pristupa Li Kvan Jua proizišlo je naravoučenije za druge. Da lokalne snage, ako imaju lidere koji se razumeju u svetska kretanja, mogu da izrastu u silu globalizacije iako im se, pogotovu ovde, spočitava, da će izgubiti integritet ako se uklope u spoljne integracije.
U nekoliko stručnih napisa, Li je poređen s Titom. U smislu: obojica su bili veći državnici od zemalja kojima su autokratski upravljali.
Sada, kada su smrću poistovećeni, širi se radoznalost – da li će Lijevo nasleđe ponoviti sudbinu Titove državne zaostavštine. Ne verujem u takvu reprizu, ali...
Li Kvan Ju je najveću pažnju privukao veštinom da, kao žestoki kritičar i komunizma i zapadne demokratije, zadobije poštovanje obeju strana i da, istovremeno, od malenog Singapura načini ekonomsku silu…
