Izvor: NoviMagazin.rs, 08.Jul.2018, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Nove mere za Merkelovu
Angeli Merkel ovih dana nije do smeha. Ne bi je nasmejala, naravno, ni ovdašnja šala povodom Mundijala da je “sudbina htela da se sretnemo s Nemcima – na aerodromu”, za povratak eliminisanih kući, umesto u “planiranoj” osmini finala.
Do smeha povodom Mundijala nije bilo ni Aleksandru Vučiću, pogotovo jer je neuspehu naše selekcije prisustvovao njegov sin, u masi u kojoj su snimljeni i pojedini navijači s kriminalnim dosijeima. Mogao je ipak i da oseti specifičnu >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << dozu zadovoljstva jer je dobio još jedan povod za razmenu poruka – doduše u vidu sportskog saučešća – sa omiljenom sagovornicom (takođe vatrenog poklonika fudbala). U takvom, eventualnom, razgovoru teško da bi im se složile emocije: dok bi on nalazio utehu u činjenici da je svetski šampion izbačen iz igre kad i mi autsajderi, ona bi ostala neutešna zbog okolnosti da su njeni trofejni “panceri” ispali već u prvoj rundi, kao i “paceri”...
Nogometni krah, o nama da ne govorimo, u Nemačkoj doživljen je kao dosipanje ulja na vatru. To je zemlja, kako ju je definisao tamošnji visokotiražni Bild, koja stoji na tri stuba “automobili, fudbal i stabilnost”, a ovog leta su svi ovi stubovi “rasklimani”.
Mane u igri, kao i prikrivanje količine izduvnih gasova iz motora, predstavljaju nacionalni problem i pedantni Nemci će greške ispraviti – prognoziraju poznavaoci. “Destabilizacija” Nemačke predstavlja pak i internacionalni izazov, kako sugeriše i istorija.
Takva karakterizacija predstavlja svojevrsni prevrat. Nemačka je dugo važila za simbol unutrašnje stabilnosti i stabilizatora međunarodnih odnosa. Dugo se i opirala ponudama da i zvanično prihvati vodeću ulogu u Evropskoj uniji, da i na političkom polju potvrdi svoju ekonomsku premoć, insistirajući na usklađivanju članica kontinentalne zajednice.
Kad joj je, posle izbijanja svetske ekonomske krize, prebacivano da je njen izvozni prosperitet toliko jedinstven zato što je zasnovan na forsiranju uvoza ostalih članica i da njen sistem štednje sputava njihove potrošačke navike i razvojne potrebe, ona se odlučila da pokaže solidarnost – prema imigrantima. Kancelarka je 2015. proglasila politiku “otvorenih vrata”, koja je naglo privukla više od milion izbeglica i pečalbara u Evropu. Njen potez je na početku hvaljen kao primer saosećajnosti, da bi se ubrzo ispostavilo da je, kao “jednostran”, baš on bio povod za “rasklimavanje” i Nemačke i EU.
Kvote za priliv nezvanih gostiju odbilo je više zemalja, a otpor se ispostavio i unutar Savezne Republike. Na izborima prošle godine Merkelina stranka prošla je lošije nego što je navikla i jedva je skrpila vladajuću koaliciju. To klecanje dodatno je ojačalo evrofobične snage i u Nemačkoj i izvan nje, pogotovo u Italiji, dovodeći ozbiljno u pitanje opstanak Merkelove kao kancelarke, pa i EU kao funkcionalne zajednice.
Najmoćnija žena sveta, za kakvu je s pravom proglašavana Angela Merkel, najednom se našla na vanrednim iskušenjima. Pritešnjena je, takoreći, sa svih strana.
Mada poslovično sklona kompromisima, za očuvanje i vlasti i evropskih vrednosti, prinuđena je na ustupke kakve dosad nije snivala ni u košmarima. Prihvatila je delimično i delikatne inicijative francuskog predsednika Emanuela Makrona o većoj solidarnosti s finansijski pokleklim članicama EU, kao i unutrašnje i spoljne pritiske da se bitno ograniči, i vanrednim svakojakim preventivnim poduhvatima obuzda, priliv imigranata.
Na šta sve to može da izađe – ostaje zagonetka. Ponude za prihvat migranata i dalje su skromne unutar EU, a planovi za njihove kontrolisane centre izvan EU nailaze na još veći otpor “označenih”. Pominju se i zemlje zapadnog Balkana, mada bez zvanično objavljenih potvrda takvih hipoteza, osim u slučaju prozvane Albanije, koja je promptno odgovorila da odbija da bude tampon-zona za trijažu migranata.
Liderski položaj Merkelove, kao i ustrojstvo EU, dodatno uzdrmava Donald Tramp. Već je nekoliko puta oštro kritikovao i jednu i drugu, zahtevajući od Evropljana i da povećaju uloge za NATO, u skladu sa dogovorenih dva odsto BDP-a za odbranu, kako Alijansa ne bi bio tvorevina koja “finansijski izrabljuje Ameriku”.
Tramp je, ujedno, poveo nekoliko trgovinskih “ratova”, pa i sa EU, nagoveštavajući mogućnost “omekšavanja” prema Rusiji, sa čijim liderom Vladimirom Putinom ima zakazan sastanak u Helsinkiju 16. jula. Normalizacija odnosa Vašington – Moskva mogla bi da u prilično unezvereni svet unese malo više spokoja, pod uslovom da ne bude na štetu “trećih”, a EU se pribojava da bi i ona mogla da se nađe na spisku takvih. I Tramp i Putin su se, uostalom, pokazali kao podržavaoci evrofobičnih snaga...
Može li prva dama svetske politike da izdrži sve “mačo pritiske”, a da suštinski ne odustane od politike za očuvanje evropske zajednice i njenih vrednosti? Može da računa, zasad, mahom s Makronom i novim španskim premijerom Pedrom Sančesom u većini slučajeva, a sa još nekim liderima u probranim epizodama.
Uzimaju se praktično nove mere za lidere, njihove domete, pa i za Merkelovu. Ne prevlada li kompromisna struja – s prevagom internacionalizma nad nacionalizmima – kakvu i ona još zastupa, Evropa bi mogla da zapadne u nevolje s nesagledivim posledicama. Nesagledivim – ako se ne baci pogled na istoriju...
