Izvor: NoviMagazin.rs, 03.Sep.2017, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Nepripremljeni za neizbežno
Uraganski udar na Teksas munjevito je ovih dana mlavio sve konkurente u surovom nadmetanju za globalni udarni publicitet. Naprečac je postao vest broj jedan širom sveta, opterećenog znatno većim dramama.
Vanredno globalno zanimanje za lokalno pustošnog “Harvija” uskovitlano je različitim povodima. Cinici su ga odmah protumačili kao novi “dokaz asimetričnog tretmana” i “dvostrukih aršina”, po kojima se stradanja u SAD “uvek prate s više pažnje” nego veće >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << tragedije koje pogađaju “manje važne” zemlje. Neki su ga pak doživeli i kao “demokratizaciju nevremena”, to jest da ovo leto ne štedi nikoga, pa dok mnoge, i nas ovdašnje, satire vrelinom i sušom, tamo hara vetruštinom i poplavama.
Rekordni publicitet je zaslužio, po mom mišljenju, mahom zato što se, po ko zna koji put, pokazalo da smo kao civilizacija još nepripremljeni za neizbežno. Iako svi dobro znamo da se katastrofalne nepogode takoreći redovno repriziraju, potcenjujemo ih u svojim kratkoročnim računicama, toliko da se ispostavlja da je čak i naša najmoćnija sila nemoćna pred predvidljivim naletom sile prirode.
Kao svojevrsni paradoks deluje i činjenica da je zbog brutalnog nevremena, kako izveštava Vašington post, u poplavljenom Hjustonu zatvoren i Svemirski centar Džonson, ali da je u njemu ostala da radi ekipa zadužena za kontrolu letova i podršku astronautima na Međunarodnoj kosmičkoj stanici. Iz dostupnih raporta proizlazi da je trenutno znatno bolje izaslanicima na nebesima nego sugrađanima pod nebesima, a sličan odnos mogao bi da važi i za sistem koji podanike gura u “neutralni status” tako što gradi “čardak ni na nebu ni na zemlji”.
Američki slučaj je i ovom prilikom – najdalekosežniji. Pustošenje “Harvija” po Teksasu koincidira sa izrazitim protivljenjem predsednika Donalda Trampa preovlađujućim naučnim nalazima da je, za dobrobit čovečanstva, neophodno smanjiti zagađivanje atmosfere kojim se povećavaju klimatski lomovi. Predložio je istupanje SAD iz Pariskog sporazuma, kao i poništavanje, takođe ekološki poželjnih, zakona donetih u mandatu njegovog prethodnika Baraka Obame, sa obrazloženjem da “sve to” škodi nacionalnim interesima.
Slažem se, međutim, sa drugačijim pristupima, po kojima hitna i sveobuhvatna zaštita čovekove sredine prevazilazi politička nadgornjavanja jer predstavlja bitan uslov za opstanak života na planeti. Mnoge životinjske i biljne vrste nestaju zbog uništavanja njihovih staništa, a ista sudbina pristiže i ljude, koji su i stvorili poredak u kojem je sukob s prirodom, čiji smo svi deo, realniji i još potencijalno tragičniji, od sukoba civilizacija na koji je upozoravao Semjuel Hantington.
Prema raspoloživim informacijama, ljudi na razne načine stradaju više u klimatskim lomovima izazvanim, ili bar pogoršanim, nekontrolisanom eksploatacijom prirode nego u ratovanjima koja su često i podstaknuta isforsiranim pomanjkanjem prirodnih resursa. Slažem se sa istraživanjima po kojima će borba za otklanjanje prljavštine u globalnim odnosima – pogotovu što se vodi po principu da je atmosfera “svačija i ničija”, koji je pogodovao raspadu SFRJ – biti teška i skupa. Usuđujem se da kažem da bi ovde – gde primetno ne pomaže ni inspirativan slogan “Ne prljaj, nemaš izgovor” – ta borba mogla da bude mučnija i basnoslovnija čak i od procesa za rasplitanje kosovskog čvora.
Globalno gledajući, zaista deluje apsurdno u svakom pogledu, osim u profitiranju industrije haosa, da je od pokušaja za sprečavanje širenja oružja za masovno uništavanje i dalje prilično izuzeto ponašanje koje preti da postepeno, ali sigurno uguši život na planeti, a sve pod izgovorom da ga održava. Teksas je mogao, tvrde eksperti, da podigne brane koje bi ublažile udar uragana, a njegov najveći grad Hjuston da proširi saobraćajnice koje bi omogućile masovnu evakuaciju pod naletom nemani poput “Harvija”. Ali, to je izgledalo preskupo, kao i svako ulaganje u preventivnu zaštitu najugroženijih, za razliku od profitiranja u obnovi razorenog.
Slutim da će “do daljnjega” sve ostati isto. Prisećam se da sam kao dopisnik Politike iz Vašingtona krajem 2005. godine prisustvovao demonstracijama pod parolom “Gradimo brane umesto što bacamo bombe”, kojom je izražavan revolt i zbog katastrofe koju je načinio uragan “Katrina” u nedovoljno obezbeđenom Nju Orleansu, i zbog neopravdane vojne intervencije u Iraku.
Razlozi za te proteste doprineli su strateškoj, pa i estradnoj, promeni na čelu države, ali u pravcu povećane nepredvidljivosti, usredsređene prevashodno na osporavanje i prethodnika, a bez jasne sopstvene vizije. Tako se sada pojavljuje kriza u Hjustonu kao nekada u Nju Orleansu, dok velika iskušenja opstaju u Iraku, kao i na proširenom Bliskom istoku. U međuvremenu, iz nuklearizovane Severne Koreje rastu izazovi, čak toliko da su uraganu “Harviju” osporili status udarne globalne vesti broj jedan.
