Izvor: NoviMagazin.rs, 11.Feb.2015, 16:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: (Ne)normalne krize
Gotovo kao u vremenima kada smo se ovde, krajem prošlog stoleća, pritisnuti unutrašnjim i spoljnim raspamećivanjima dosetili krilatice “ko nije poludeo taj nije normalan”, danas veći deo sveta ima dovoljno povoda da slično sikće: ko nije u krizi taj nije normalan
Živimo u vremenima u kojima najviše napreduju – krize. Iako su donedavno kategorisane kao nenormalno stanje, sada su temelj “nove normalnosti”.
Gotovo kao u vremenima kada smo se ovde, krajem >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << prošlog stoleća, pritisnuti unutrašnjim i spoljnim raspamećivanjima, dosetili krilatice “ko nije poludeo taj nije normalan”, danas veći deo sveta, sa više ili manje razloga, ima dovoljno povoda da slično sikće: ko nije u krizi taj nije normalan. Na stranu ovom prilikom to što smo mi i u jednoj i u drugoj varijanti konstantno normalni: posvetimo naredne trenutke neuobičajenoj okolnosti za druge – gotovo da više nema zemlje koja ne krizira sa samom sobom, sa drugima ili u oba slučaja...
Lista “iskakanja iz koloseka” je poduža. U sažetoj verziji izgleda ovako:
1. Amerika je, u mandatu Baraka Obame, zaključila da više ne može sama da odlučuje o sudbini sveta.
2. Umesto unipolarizma dobili smo multipolarizam, učešće više sila, a ne samo jedne, kao donedavno SAD, u oblikovanju međunarodnih odnosa.
3. Ta promena izazvala je tumbanja slična “arapskom proleću” u kojem je posle svrgavanja autokrata došlo do haosa.
4. Dok se Amerika povlačila sa svojih bojišta (Avganistan, Irak) koja su pokazala njena ograničenja u spoljnim intervencijama, Rusija se iskazala kao obnovljena intervencionistička sila – u gruzijskim separatističkim regionima, Abhaziji i Južnoj Osetiji, a potom i u Ukrajini, gde je praktično anektiran Krim, dok na njenom istoku proruske snage vode žestoke borbe za secesiju ili bar maksimalnu autonomiju, protiv kijevske armije.
5. Sadašnja kriza u Ukrajini je posledica nadmetanja Zapada i Moskve: kad se ta zemlja dogovorila za približavanje EU, Rusija joj je ponudila bolju finansijsku potporu, pa se Kijev preokrenuo ka Moskvi, što je izazvalo revolt proevropskih snaga koje su nasilno smenile vlast u Kijevu, za čim je usledila pobuna proruskih elemenata, uz podsećanje na istoriju i uz ocene da Zapad prekoračuje poslednju crvenu liniju u širenju na evropski istok.
6. Usledile su zapadne sankcije koje su izazvale pometnju u svakodnevici Rusije, ublaženu uveravanjem tamošnje vlasti da je to ceh za povratak nacionalnog dostojanstva koje je na Zapadu doživljeno kao oživljavanje “ruskog imperijalizma”.
7. U međuvremenu, raskoraci su u Evropskoj uniji dogurali do kritične, grčke tačke: na vlast u Atini je, voljom birača, došla radikalno levičarska stranka Siriza koja nastoji da joj se vanredno smanji ogroman dug Zapadu, a da ona istovremeno povećava standard sunarodnika.
8. Receptu Sirize suprotstavila se Nemačka, kao veliki poverilac i barjaktar finansijske discipline, na šta joj je sa raznih strana, a naročito iz Atine, prigovoreno da je zaboravila kako se u ekonomsku silu uzdigla posle 1953, kada joj je otpisan dobar deo dugova.
9. Na relativno obližnjem, a “proširenom” Bliskom istoku istovremeno je došlo do situacije koja je prevazišla sve hronične drastičnosti tog područja: islamistički ekstremisti su na delovima teritorija Iraka i Sirije proglasili Islamsku državu koja je zavela šerijatske zakone i zaprepašćuje svet odrubljivanjem glava talaca, čijim se nemilosrdnostima priključuju i nigerijski teroristi iz redova Boko harama.
10. Neuobičajeno za lomove u petrolejskim eldoradima, cena nafte se gotovo prepolovila, zahvaljujući smanjenoj tražnji čak i brzorastuće Kine za čijom je robom opala tražnja, i tehnološkim prodorima SAD, što je u dodatno u neugodan položaj dovelo glavne zapadne protivnike za kakve važe Rusija, Iran, Venecuela...
Kad se sabere sve navedeno, i ono što obavešteni čitaoci Novog magazina imaju u vidu izvan ograničenog novinskog prostora, moglo bi da se kaže da svet mahom krizira, ili bar pada u neiskušane nevolje. Izuzetak bi mogla da predstavlja Amerika, čiji bruto nacionalni dohodak raste, uz opadanje nezaposlenosti, više nego u drugim razvijenim društvima, ali joj pojedini prognostičari predviđaju novi finansijski lom koji bi, opet, mogao dugoročnije da pogodi druge nego nju.
Bilo tako ili nekako drugačije, osnovni problem ostaje isti – ekstremni rast nepravedne nejednakosti. U otporu takvom toku stvari Siriza je došla do vlasti u Grčkoj, možda će joj se, bar donekle, priključiti njeni istomišljenici u španskom pokretu Podemos.
U slučaju neuspeha poletne radikalne levice mogli bi da, u opštem nezadovoljstvu postojećim ustrojstvima, zamarširaju strojevi koji su doveli do dva svetska rata, a čiji su ekstremno desničarski uticaj suzbile demokratske snage i time gotovo bezbolno okončale hladni rat u svoju korist. U gomili opterećujućih iskustava takav ishod minulog i zastrašujućeg hladnog rata deluje ohrabrujuće. Čak i za naše lidere koji priznaju da su nenormalno “prespavali” pad Berlinskog zida, kad su svi bili – normalno – budni...
