Izvor: NoviMagazin.rs, 27.Avg.2017, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Navala ekstrema
Sezona predviđena za opuštanje razapela je ovog puta svet između vrlo udaljenih krajnosti.
Najbolje ih možda ilustruje vickasti prikaz: dva Amerikanca raspredaju o mogućnosti da opet izbije oružani sukob između Severa i Juga, ali dok jedan misli da pričaju o usijavanju napetosti na Korejskom poluostrvu (i oko njega), drugom je na umu bojazan od repriziranje građanskog rata u njihovoj zemlji.
U ovoj šali su dve zbilje. Amerika i Južna Koreja održavaju vojne >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << manevre koje Severna Koreja doživljava kao pretnju njenoj samobitnosti, a neredi koje je u Šarlotsvilu (Virdžinija) isprovocirala pojava neonacista podstakli su slutnje da se u SAD vrlo opasno zaoštravaju rasne netrpeljivosti, uprkos tamošnjoj poduže razrađivanoj multikulturalnosti…
Obe eksplozivnosti povezuju se s predsednikovanjem Donalda Trampa, njegovom popustljivošću prema antisistemskim snagama čiji glasovi su mu pomogli da se domogne Bele kuće, a nepopustljivosti prema faktorima koji spolja, makar i nedokazano samohvalisavo, osporavaju dominaciju Amerike u globalnim poslovima. Uporedo s tim krajnostima, otišao je i u drugu krajnost. Eliminisao je gotovo sve bitne prvobitne saradnike, osim rođaka, a okružio se generalima koji treba da sačuvaju njegove improvizacije od preteranih nepromišljenosti i odnegovanih predrasuda koje su, povodom kašnjenja u osudi rasizma u Šarlotsvilu, već dovele do niza ostavki u njegovom biznismenskom delu savetničkih timova.
Novopostavljeni šef kabineta general Džon Keli uspeo je, kažu, da nagovori predsednika da otpusti i ekstremno konzervativnog stratega Stiva Benona. Ironičari su pritom osetili potrebu da kliknu da i “vojna hunta” unutar demokratije povremeno deluje bolje od olako imenovanih funkcionera, koji bi da svojim uobraženjima istumbaju poredak do nefunkcionalnosti i iznutra u spolja…
Pomni hroničari su, istovremeno, pronašli i spoj među nespojivim tragedijama kakve predstavljaju teroristički udar islamista na Barselonu i agresivnost neonacista u Šarlotsvilu. Vinovnici oba košmara, ocenjuje istraživač Gardijana, pokazali su težnju za reprodukovanjem vojno i civilizacijski poraženih sistema – davnašnjeg kalifata na Iberijskom poluostrvu i bespogovorne dominacije bele rase u SAD.
Ujedno se pozivaju, nastavlja autor u londonskom listu, na egzistencijalnu ugroženost. Islamisti – da vojnim intervencijama Zapad, pogotovu Amerikanci, teži istrebljenju muslimana, pa da ih zato treba razarati diverzijama, a neonacisti – da će do polovine ovog veka rasne manjine činiti većinu stanovništva SAD, pa da je sada vreme da belci preduzmu odlučne akcije za očuvanje svoje premoći u svakom pogledu.
Ako su i u pravu analitičari koji sugerišu da nije reč o “sukobu civilizacija”, izvesno je da smo svedoci rastućih anticivilizacija, praktično niza različitih ekstremizacija koje bi da nedostižno pretvore u neizbežno. Drugim rečima, u istrajno podrivanje postojećih poredaka, pri čemu im je glavna i opšta meta demokratija, kao jedini dosad poznati sistem za uvažavanje prava na svestranu različitost i konkurentsku, a mirnu smenjivost na vlasti.
Živimo, nažalost, u doba navale svakojakih ekstrema. Svojevremeno sam ih opsežno pobrojao, a ovom prilikom bih naveo samo sada najupadljivije: sve nepodnošljivije bogaćenje minimalne manjine uz siromašenje ogromne većine, nekažnjivost počinilaca političkih i finansijskih zastranjivanja, prebacivanje tereta stabilizacije na nedužne, okrivljavanje došljaka za domaće greške, hronična ratovanja, kršenje međunarodnog prava…
Ekstremi su postali, konstatovao sam, nova normalnost u kojoj se odmerenosti i regularnosti svode na “odstupanja od realnosti” i nepodobnost”. Sličnu tezu sada sam našao u uvodniku Špigla, gde se ističe da se tolerancija, saosećajnost, ljubaznost, uvažavanje različitog mišljenja, danas “omalovažavaju kao politička korektnost”… Da je O.K. sve što se kaže, pa i ako olakšava pravdanje nasilja… Pa da se tako “točak civilizacije okreće unazad”.
Otkotrljao se toliko da pojedini analitičari povezuju terorizam čak i s turizmom. Navodno je masakr u Barseloni olakšan time što su snage bezbednosti bile preokupirane brigom za mase došljaka željnih razbibrige. U nekim mediteranskim turističkim “mekama” već su najezde pridošlica počeli da poistovećuju s “terorom” i najavili im ograničavanje ulazaka zarad “preživljavanja” domaćina.
Kad je sezona predviđena za plandovanje bila ovoliko napeta, čemu svet može da se nada kad uskoro počne vreme rezervisano za dramatizacije, ne samo na Bliskom i Dalekom istoku već i na sve razuđenijem Zapadu i njegovim zaklimatanim odnosima sa Rusijom i Kinom? Poželjan bi bio prevratnički ekstrem – normalizacija globalnih odnosa uz dosezanje spokojnije lokalne svakodnevice. Ali, jedino takav ekstrem nije ni na pomolu.
