Izvor: NoviMagazin.rs, 30.Nov.2014, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Našle se i sile u čem’ nisu bile
Žestoke kritike na račun globalizacije čuju se sa svih strana, ali ne baš i iz Kine. Zašto? Zato što je, rekao bih, glavni dobitnik savremene sporne faze tog dugotrajnog procesa.
Ona je, naime, jedina (po)velika zemlja čija se ukupna moć neprestano povećavala u poslednjih četrdesetak godina rekordnog tehnološkog, trgovinskog, akcionarskog, kulturnog, naučnog i komunikacijskog razmaha globalizacije. Upravo je, prema kompetentnim međunarodnim račundžijama, kao još >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << uvek zemlja u razvoju izrasla u najveću ekonomsku silu (po kriterijumu kupovne moći, dok po nominalnim premeravanjima BDP ipak i dalje znatno zaostaje za SAD).
Njen vanredno brzi uzlet do vrha globalne moći išao je mimo ustaljenih normi. Tamošnja reformatorska komunistička vlast se ispostavila kao efikasniji, pa i bespoštedniji, kapitalista od mnoštva kapitalista u drugim krajevima čija su dejstva krajem prošlog veka srušila bezmalo sve komunističke poretke, pa se kao najveća globalna zagonetka današnjice nametnulo pitanje: šta sve i kome donosi i odnosi sadašnji rast Kine?
U potrazi za odgonetkom, i velike sile su se, kao u našoj krilatici vile, našle “u čem’ nisu bile”. Ni najveći njihovi autoriteti nemaju uverljivu prognozu globalne perspektive, kad je u vrh svetske moći izbila zemlja čiji se sistem ne uklapa u razrađena pravila uspešnosti: spoja višestranačkog ustrojstva, vladavine zakona, slobode izražavanja i podsticanja preduzetništva.
Posle stotina pročitanih stranica o toj neodređenosti, stekao sam utisak da nema te vesti, ma koliko bila šokantna i prevratnička, koja može da na globalnu sudbinu utiče više od postepenog ili burnog (ne)usklađivanja sveta sa rastom Kine. Ona pokušava da, prema svom ukusu, promeni poredak koji su Amerikanci uspostavili posle drugog svetskog rata, i ako u tome uspe, to će biti najznačajniji i najopasniji zaokret u međunarodnoj politici posle okončanja hladnog rata - upozorio je uticajni njujorški globalista, indijskog porekla, Farid Zakarija.
Komentator Vašington posta i CNN dodaje, slično ostalim pomnim istraživačima, da Kina istrajava u akcijama kojima bi se antiamerički pristup preoblikovao u - postamerički globalizam. U kome bi Peking preuzimao vodeće funkcije...
Prema dostupnim analizama, niko u zvaničnom Pekingu javno ne pretenduje da Kina, u doglednoj budućnosti, preuzme na sebe glavnu ili deobnu vrhunsku odgovornost za sudbinu sveta. Njenom rukovodstvu, sugerišu analitičari, pogoduje sadašnji konflikt između Amerike i Rusije oko Ukrajine, jer joj obe te strane nude pogodnosti kako se ona ne bi priklonila protivničkoj strani.
Za razliku od Amerike i Rusije, Kina nije ni u jednom otvorenom oružanom konfliktu, nalik ukrajinskom ili iračkom i avganistanskom. To je njena velika prednost, ocenjuje specijalista UN Džefri Saks.
Dmitrij Trenjin, iz moskovske Karnegijeve zadužbine, gleda zbivanja iz drugog ugla i zaključuje da Peking treba da zahvali Vašingtonu što zavođenjem sankcija “gura” Rusiju u zagrljaj Kine. Ali, Peking sigurno neće žrtvovati svoje najrazvijenije odnose, a oni su sa Amerikom, da bi povlađivao potrebama Moskve, s kojom, doduše, koordinira sve napore za osporavanje dominacije Vašingtona, ali samo do tačke koje neće osporiti viziju da će globalni pečat ovom dati odnosi između Amerike i Kine - ocenjuje niz istraživača.
Pozivajući se na istoriju, pojedini analitičari ipak strepe da bi moglo da dođe do zaoštravanja između Amerike i Kine, pa i do direktnog oružanog sukoba, kao što je u istoriji već bivalo pri pokušaju smene na vrhu odlučivanja o sudbini sveta. Svojevremeno zvana “čelična lejdi”, Fu Jang, sada predsedavajuća Komitetom za spoljne odnose kineskog parlamenta, demantovala je takve slutnje u razgovoru sa američkim veteranom Henrijem Kisindžerom. Obe strane, sugerisala je, treba da uče: Amerika da bi se privikla na neizbežnost smanjenja svog uticaja, a Kina na odgovornosti za povećanu ulogu u svetskim poslovima.
A odakle da uče? Povesničari poručuju da prouče zapise antičkog Tukidida koji je upozoravao da rat izbija kad se dominantna sila (kao sada SAD) uplaši da će joj rival (sada Kina) preoteti primat.
Optimistima se čini da bi sve moglo da se završi po “doktrini Sinatra”. Taj naziv se sada kači svakome koji krene svojim putem, kako je svojevremeno hitom preporučivao Frenk Sinatra, a prvi put ga je u strateškom smislu upotrebio 1989. saradnik Mihaila Gorbačova, da bi nagovestio raspad sovjetskog ideološko-vojnog bloka.
Što se nas tiče, profitiranje Kine u novonastalim okolnostima može da nam godi dok očekujemo skori priliv njene dodatne podrške. U procepu će se naći, međutim, oni koji se suprotstavljaju globalizaciji a ne poimaju da je njen glavni dobitnik zemlja s čijom se i ekonomskom i političkom značajnom potporom računa. Ali, tu već ulazimo u priču o protivrečnostima i kontraproduktivnostima, koje nisu samo naše i kojima kao da nema kraja...
