Izvor: NoviMagazin.rs, 17.Jun.2018, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: “Nadesno ravnajs!”
Rado dočekujemo svakojake uticajne goste, ali gotovo da nismo ni primetili da nas je nedavno zaobišao Stiv Benon.
Dotični je bio ideolog izborne pobede Donalda Trampa, a potom se rastrčao po Evropi nudeći i prikupljajući recepte za stvaranje “globalnog populističkog, antiestablišmentskog pokreta”.
Zašto nije svrnuo ovde, pitanje je na koje je najlakše ponuditi najjednostavniji odgovor – on se svuda zalagao za promenu vlasti i pozdravljao izborne >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << prevratnike. Ali, zli jezici bi izostanak mogli da protumače i kao posledicu njegovog uviđanja da ovde stvari već jednim delom idu u skladu s njegovom “doktrinom” jačanja nacionalnog naboja i autoritarizma, dok u drugom delu oblikovanja naše sudbine “sve zavisi” od EU, koju će on nastaviti da potkopava.
Njega je, doduše, Tramp otpustio iz Bele kuće, ali preovladava utisak da i posle otkaza (zbog nesuglasica koje su posebna priča) ovaj majstor medijskih, biznismenskih i političkih manipulisanja istrajava u afirmisanju strateških težnji bivšeg gazde. Krstareći Evropom, podržao je gotovo sve što ne ide u prilog EU, takvoj kakva je.
Italijansku novu vladajuću koaliciju desnih i levih evrofoba ocenio je kao “istorijski savez”. Mađarskog premijera Viktora Orbana, kome EU zamera odstupanje od njenih normi, pohvalio je kao lidera kursa sličnog Trampu. U Francuskoj je obnovio podršku lepenovskoj opoziciji, ne mareći, sve zajedno, na ocenu Emanuela Makrona da sudari između demokratije i oživljenih autoritarnih tendencija liče na “politički građanski rat” unutar EU.
Umislio je svet u stilu – populisti svih zemalja, ujedinite se i zavladajte umesto elite čije vas “levičarski istančane demokratije” prevode žedne preko vode. Prema komentatorima Gardijana takva prevratnička tvorevina mogla bi da se nazove “internacionala alternativne desnice”, čiji bi začetak bio na Zapadu u vidu “transatlantske alternativne desnice”. Oznaku “alternativna” Benon je uveo kao poželjniju od “krajnje desnice”, kako njegovu i slične orijentacije drugi karakterišu, nalazeći u njoj mešavinu rasizma, šovinizma, mizoginije, ksenofobije, homofobije...
Prozvani ne priznaju da su sklepani tako kako drugima izgledaju. Benon uglavnom ističe da brani nacionalne identitete ugrožene “globalizacijom i kosmopolitizmom”, kao i “naletima varvara”, pa i izrastanjem Kine, Turske i Irana u “novu osovinu”, “opasniju od Rusije”, protiv zapadnih vrednosti.
Sve ove obznane krcate su paradoksima. Sugerišu, uz ostalo, da je Amerika nezadovoljna svetom koji je ona većma oblikovala, da se kao jedina supersila oseća žrtvom spoljne eksploatacije, da sada ne podnosi ni stratešku konkurenciju ni priliv imigracije iako je baš u takvim kretanjima nastala i izbila u vrh globalne moći.
Političko prevratništvo koje se širi moglo bi se nazvati – identitetski populizam. U njemu se krivac za sve nedaće traži u “drugima”. U stilu – toliko je “drugih” među nama, da ne znamo više ko smo mi.
Za razvijene demokratije to je neželjena pojava. Ali snose dobar deo odgovornosti jer su izneveravale ideale i obećanja, tako da su se mnogi razočarani građani okrenuli populizmu, pa i autoritarizmu, ocenio je oksfordski Jan Zilonka, jedan od eminentnih politikologa, učesnika u nedavnom istraživanju londonskog sajta Konverzejšn. Da bi suzbili populiste, demokrati treba da primene novu politiku, uravnoteženu redistribuciju moći, bogatstva i životnih šansi, savetuje Džon Kin iz Sidneja. Poričući zasluge elite za napredak društva, populizam manipuliše narodom i često sklizne u autoritarizam ili anarhiju, upozorava i Ju Keping iz Pekinga...
A šta je, zapravo, populizam? Ne postoji jedinstven odgovor. Jedan od mogućnih je: izdizanje lične vlasti iznad institucija, uz forsiranje utiska da samo lider može da izbavi narod iz nevolja u koje ih “svi drugi”, pa i “preterana klasična demokratija”, uvaljuju.
Stokholmski politikolog Benjamin Mofit je proučio ponašanje 28 populističkih lidera i zaključio da su im zajedničke i osnovne tri karakteristike. Prvo, huškaju “narod” protiv elite. Drugo, potenciraju loše manire uz upotrebu šokantnih izraza kako bi dokazali da nisu deo elite. Treće, izrastavši kao odgovor na krize, oni šire osećaj da je društvo u neprekidnoj krizi i da ga oni spasavaju od propasti.
Kome ovo portretisanje nije dovoljno za prepoznavanje populista, upotpuniće ga valjda nalazom komentatora Blumberga. On kaže da, kad populisti preuzmu kormilo države, počinju da menjaju društvo tako što se, pre svega, okomljuju na sudstvo i medije, institucije zadužene za obuzdavanje vlastodržaca. Uz objašnjenje da su one “deo konspiracije elite za obesnaživanje volje naroda”...
Uprkos takvim nalazima, šire se i “globalni populistički pokret” i “internacionala alternativne desnice”. Svim pripadnicima tih postrojavanja pod strogom političkom komandom “Nadesno ravnajs”, EU deluje kao “levo smetalo” i ustremljuju se na nju.
Da bi izdržali, Evropljani moraju sebe da reformišu kako bi odoleli i Trampu, i Putinu, i Kini, i Turskoj i dogovorili se oko imigranata. Za početak, da dokažu da bar za njih ne važi Servantesova krilatica da “službe i visoki položaji nisu ništa drugo do duboko more smutnji”, preko kojeg ubrzano plove flote “globalnog populističkog pokreta”...
