Izvor: NoviMagazin.rs, 26.Apr.2015, 10:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Na severu nešto novo
Ne da nam se. Samo što su naši lideri, bivši i sadašnji, uspostavili specifičan kontinuitet u proklamacijama da treba da se uredimo po uzoru na Švedsku ili Finsku, baš iz njih nam je stigao prilog koji bi mogao da nas baci u nove, strateške, diferencijacije.
Kod obe se ovdašnjim vladajućim krugovima naročito dopadalo to što su one u EU, izvan NATO, i pažljivo neguju tradicionalnu neutralnost, ali su se ovih dana osetno približile strategiji severnoatlantskog saveza >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << a izrazito zamerile Rusiji. Zajedno s tri članice NATO – Danskom, Islandom i Norveškom – objavile su da je tekuća politika Moskve, kojoj Beograd ne želi da oponira, predstavlja “najveći izazov evropskoj bezbednosti”. I da se, stoga, nordijska petorka obavezuje – na jačanje međusobne vojne saradnje, kao i solidarnosti s tri baltičke države (Estonijom, Letonijom i Litvanijom) s nadom da će takvom kooperacijom da odvrati Kremlj od “agresivnog ponašanja i kršenja međunarodnog prava” na njihovom prostoru.
Kao neposredni povodi za ovakvo zbijanje redova navedeni su: uloga Rusije u amputaciji dela ukrajinske teritorije, njene “provokativne” akcije “duž naših granica” kao i “povrede granica baltičkih zemalja”. Iz teksta, objavljenog u norveškom Aftenpostenu, proizlazi da se povišenim stepenom sinhronizacije, petorka suprotstavlja i “propagandi i političkim manevrima Rusije koji doprinose sejanju nesloge među nacijama i unutar organizacija kao što su NATO i EU”.
Zvanična Moskva je, očekivano, dogovor Nordijaca protumačila kao “akt protiv Rusije”, kojim se “podriva regionalna bezbednost”. Posebno ju je zabrinula, kako je saopštilo Ministarstvo inostranih poslova, okolnost da su, ovom prilikom, Švedska i Finska odstupile od tradicionalne neutralnosti i pokazale sklonost da se pridruže NATO prioritetima. U koje, kako je poodavno spočitano u Kremlju, spada “opkoljavanje Rusije”, a što Zapad demantuje, uz napomenu da je “neophodno da se spreči obnavljanje nekadašnje sovjetske imperije”.
Moskovska RT dodaje da je Rusija “poslednjih godina povećala broj letova na Baltiku kao odgovor na širenje NATO na istok i priključivanje Letonije, Estonije i Litvanije Alijansi”. Istovremeno je Zapad pojačao bezbednosne mere u tom regionu, ocenivši da bi pomenute tri zemlje mogle da budu na udaru Rusije, jer je visok procenat pripadnika njene nacionalnosti u njihovom stanovništvu (u Letoniji 27, Estoniji 24 a u Litvaniji blizu šest odsto) za koje sluti da bi, kao u Ukrajini, mogli da “zatraže povratak matici” i dobiju njenu “podršku”…
Računanja i preračunavanja ukazuju, sve u svemu, da se sever Evrope pretvara u nešto novo, u poligon sve direktnijeg političkog i vojnog zaoštravanja između Zapada i Rusije. Po analitičaru njujorškog časopisa Forin afers, eventualno učlanjenje Švedske i Finske u NATO, značilo bi da Zapad pretvara ceo region nordijskih i baltičkih zemalja u svoj integrisani vojno-strateški prostor. Za Rusiju bi, pak, takav zaokret predstavljao veliki gubitak jer bi, obrazlaže se, Baltičko more pretvorio u “NATO jezero”, što bi, kako je svojevremeno upozoreno iz Moskve, poremetilo odnos snaga i nagnalo je na odlučan odgovor.
Najnoviji postupak Švedske i Finske ukazuje, ujedno, da povećana napetost među velikim silama bitno smanjuje mogućnosti za održavanje proklamovane neutralnosti. Ta pozicija je, doduše, bitno relativizovana njihovim ulaskom u EU, ali se pokazalo da je potrebno da privrženost zapadnim vrednostima potvrde i unapređenjem odbrambene saradnje sa ostalim Nordijcima, članovima NATO.
Onespokojava, istovremeno, činjenica da se oaza mira sa uzorno sređenim ustrojstvima – za kakvu važe nordijske zemlje – uvlači u novu verziju hladnog rata. Kad se pregreva i taj, poslovično hladnokrvni, izbalansirani i uspešan sever, šta li tek predstoji usijanim glavama, kakve sve više pretežu na ostalim stranama sveta? Pa i nama, koji se uzdamo, uprkos seriji izjalovljenosti, da će nam pomoći kad zavapimo – pomozi Bože na sve četiri strane, a što je molitva s čijim ostvarenjem više ne mogu da računaju ni velike sile, a kamoli naše malenkosti.
Danska, Finska, Norveška, Švedska, pa donekle i Island – oličenje su, prema prestižnim istraživanjima, onoga na šta bi svet, u celini, valjalo da liči. Uvek su na globalnom vrhu, ili pri njemu, u unapređivanju tržišnih i pravnih zakonomernosti, nekorumpiranosti, demokratičnosti, slobode štampe, osećanja lične ispunjenosti (tzv. sreće) i ukupne transparentnosti u javnim i privatnim aranžmanima.
Paradoks je svoje vrste da praktično ceo neuravnoteženi svet, često i službeno, teži da postane, bar donekle, nalik uravnoteženosti severne Evrope, a da istovremeno glavne sile teže da je uvuku u prve linije sve opasnije i skuplje konfrontacije. Da li je mogućno da se došlo dotle da je ono što gotovo svi smatramo najboljim, lakše otpisati nego procese, oružanog nadmetanja i pretnji, koji svima štete? Na ovo pitanje nema zasad pouzdanog odgovora, ali iskustvo sugeriše da, u okolnostima kakve su danas, rastu šanse da on bude pozitivan, to jest – sa ishodom koji je negativan.
