Izvor: NoviMagazin.rs, 15.Nov.2015, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Na kolektivnoj terapiji
Oružane snage širom planete pomno uvežbavaju posebne jedinice za specijalne ratove – bez neprijatelja i bez kraja.
Zadatak će im biti delikatniji od klasičnog, jer umesto da uništavaju, treba da spasavaju ljude i imovinu od posledica udara – prijateljske, a u izlivima besa nemilosrdne i nepobedive sile – prirode.
Ovo značajno prekvalifikovanje delova armija, proizlazi iz nalaza da su klimatski lomovi, pojačani neobuzdanom eksploatacijom prirode, sve češće >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << jedan od uzročnika destabilizacije nacionalnih i internacionalnih poredaka, pa i otvorenih sukoba. Iako, na prvi pogled, deluje kao striktno humanitarna, misija novih specijalaca je u strateškom pogledu i korektivna i preventivna: priskakanjem u pomoć postradalima ublažavaju tragediju, a istovremeno primiruju napetosti koje bi mogle da je, dodatnom haotizacijom i obračunima, neposredno uvećaju i prošire na druge oblasti.
Da je takvih dejstava bilo u Siriji, možda bi tamošnja višegodišnja pustošenja i pogibelji bili manji. Mnogi eksperti procenjuju, naime, da je dugotrajna suša bila bitan, mada ne i najvažniji, uzročnik krize, koja je dovela do pobune protiv vlasti, surovog obračuna režima s demonstrantima, pa i potonjeg građanskog rata i spoljnih oružanih intervencija, čak obe velike sile, Amerike i Rusije, pa i svima njima neprijateljske terorističke internacionale, tzv. Islamske države. A što je dovelo do rekordnog priliva izbeglica i drugih migranata u Evropu, i na tešku probu stavilo njen prihvatni kapacitet, uzdrman i sužen neusklađenim pristupima članica EU.
Hroničari podsećaju da je, zbog suše, krenula masovna migracija iz sela u gradove Sirije da bi se posle pomenutih drama prelila prvo u neposredno susedstvo – Jordan, Liban i Tursku “a odatle ka evropskim državama blagostanja. Nedaće u kojima su se, pri tom, našli Evropljani, pogrešno se nazivaju krizom, jer ona podrazumeva prolazna, vanredna iskušenja “opominje komentatorka londonskog Gardijana. Po njoj je, talas migranata “nova normalnost”, neprolazni fenomen. I ako bi se okončao rat u Siriji, nastavio bi se priliv nezvanih gostiju, koji beže od klimatskih lomova, sugerišu analitičari, ukazujući da je to globalni proces, a da će glavno pribežište i dalje biti Evropa.
Tušte i tma sporazuma za smanjivanje zagađivanje atmosfere potpisali su dosad lideri mnogih zemalja, ali je malo od toga ostvareno, saopštavaju organi UN. Većina zemalja kao da više i istrajnije podriva Zemlju i njen prirodni poredak, nego što jedna drugoj nanose štetu čak i u direktnim međusobnim obračunima. Kao da planeta ima status kakav je imala društvena svojina u bivšoj SFRJ, “ničija i svačija”, što je doprinelo njenom raspadu, kada je prevladala želja da se precizira šta je čije.
Ohrabruje, međutim, činjenica da su dva glavna zagađivača atmosfere, Amerika i Kina, nedavno sklopile dogovor da se priključe naporima za čistiju planetu. Šef bele kuće Barak Obama je čak takav pristup zamislio, po svemu sudeći, kao poduhvat koji će dati neizbrisiv pečat njegovoj predsedničkoj zaostavštini, a ujedno i popuniti i prilično praznjikav prostor stvarnog predvođenja globalnim procesima.
Nije izvesno da će u tome uspeti, s obzirom na jake otpore i kod kuće i izvan nje. Ispostavlja se i u njegovom slučaju da je danas izuzetno teško učiniti nešto dobro u prilog čovečanstvu, a da to sunarodnici ne dožive kao oduzimanje od sopstvenog prosperiteta. Lakše je, reklo bi se, zadobiti podršku sugrađana ako se radi uprkos svetu.
Moglo bi se kazati i da je to jedna vrsta mentalne emigracije, kojom se beži od suočavanja sa samima sobom i sopstvenim problemima, u iluziju da je za sve što nas snalazi kriv neko drugi. Ne samo onaj ko nam nezvan dolazi, nego i svi oni koje p(r)ozivamo, a oni ostaju na svome. Nacionalizmi, paradoksalno, rastu iako je očigledno da se nagomilavaju opasnosti koje nijedna nacija ne može sama da reši.
Stoga mi se čini da će predstojeći globalni samit u Parizu, na kome treba da se donesu odluke u prilog ozdravljenju planete, biti jedna vrsta kolektivne liderske terapije. Da pokažu jedni drugima da su spremni da svet oslobode zavisnosti od kratkovide politike, sa sužavanjem vidika pri širenju opasnosti koja se nad svima nadvijaju. I da najzad mogu da deluju prirodno, a ne neprirodno.
Neće im to biti lako, zapaža esejista madridskog Paisa. Od loših navika, kao što su pušenje i halapljivost, oslobađamo se, kaže, tek kad nas strefi infarkt koji nas ostavi živima. Ako nam treba takav šok da se opametimo i poštedimo planetu od naših neumerenosti, on je sve bliži a zatiče nas nespremne, smatra autor. Možda se i zato vanredno ubrzavaju treninzi specijalnih jedinica, jer treba da nas spasavaju od nas samih.
