Izvor: NoviMagazin.rs, 28.Dec.2014, 11:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Na barelu baruta
Vanredno uvećana uloga energenata u odmeravanju političke energičnosti
Samo što je 25. godišnjica pada Berlinskog zida obeležena kao simbol kraja hladnog rata, raširile su se priče da smo opet u hladnom ratu. I da će ponovo, kao i u prethodnom, odlučujuću ulogu, u tom novom pogoršavanju međunarodnih odnosa, ponovo igrati jedno od bitnih sredstava za poboljšavanje svakodnevnog života – grejanje, prevoz itd. – nafta.
Većinu neekspertskog sveta će, pri >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << tom, posebno začuditi objašnjenje stratega da je povećanje međunarodne napetosti dobrim delom izraženo u – vrtoglavom pojevtinjenju te vitalne potrepštine. S pravom smo računali da nam niže cene nafte donose viši standard, pa nas u očaj bacaju informacije da se ono što doživljavamo kao dobro za sve nas, svrstava uz svakojake pretnje globalnom miru...
Nafta je, međutim, poodavno nešto znatno više od zadovoljavanja masovne potrebe i logike. Bila je i ostala bitno sredstvo za (pre)uređivanje sveta i odnosa snaga u njemu.
Niz svedočanstava, na primer, ukazuje da je prevrat u petrolejskom režimu znatno doprineo slomu SSSR a time i pobedi Zapada u hladnom ratu. Ocenjuje se, mahom, da je zbog naglog pada cena nafte, svog najvažnijeg izvora prihoda, SSSR ostao bez mogućnosti i da otplaćuje dospele spoljne dugove i da u dovoljnoj meri popunjava budžet za domaće potrebe, pa da je stoga bio primoran da se u zamenu za finansijsku potporu, odrekne i vojnog bloka (Varšavskog pakta) i da poklekne pred unutrašnjim zahtevima da se rastoči u niz nezavisnih država.
Ruski predsednik Vladimir Putin je uobičajio da raspad Sovjetskog Saveza naziva “najvećom katastrofom 20. veka”. Takvu ocenu zasnovao je na skokovima cena nafte, koji su u njegovim mandatima obnovili Rusiji prestiž velike sile, ali bi sada zbog drastičnog pojevtinjenja “tečnog zlata”, uz sankcije Zapada zbog anektiranja Krima, mogao da zapadne u škripac, sličan onome u kome se našao Mihail Gorbačov krajem 1980-ih i na startu 1990-ih, sugerišu zapadni analitičari.
Njujorški nobelovac Pol Krugman, poznat i o po žestokoj kritici zastranjivanja sistema na Zapadu, pridružio se takvim upozorenjima. Polemišući sa američkim konzervativcima koji su Putina hvalili zbog “odlučnosti” u Ukrajini, naglašava da je mačo pozicioniranje ruskog lidera doprinelo sadašnjim lošim ekonomskim rezultatima Rusije, proisteklih dobrim delom i iz velikog bekstva kapitala u režiji lokalnih oligarha.
Na optužbe sa Zapada, da se zaneo planom za obnovu ruske imperije, Putin hladnokrvno odgovara da samo brani “ono na šta imamo pravo” (“Kad je moglo Kosovo, zašto ne bi mogao Krim”) i sprečava, kako kaže, spoljne ambicije da se Rusija raspadne kao Jugoslavija. Prigodno je, ovih dana, obnovio i tezu da je Zapad u ukrajinskoj krizi samo iščeprkao povod za ostvarenje znatno šireg plana.
“Čuli smo čak i od (zapadnih) visokih funkcionera da nije pošteno da ceo Sibir sa ogromnim prirodnim bogatstvima (energetskim, naročito) pripada samo Rusiji”- izjavio je aludirajući na neimenovane navodne planere cepanja njegove zemlje. Autor u Njujork tajmsu takvu pokudu tumači kao optužbu na račun bivše šefice američke diplomatije Madlen Olbrajt, kojoj je u Moskvi pripisano, samo na osnovu izveštaja “ogranka tajne službe za čitanje misli”, da je tako nešto odvalila, i to baš, po ruskim izvorima, “uoči američke vojne intervencije 1999. na Kosovu”.
Racionalni razlozi za situaciju u kojoj se svet našao na barelu (buretu u koje staje 159 litara nafte) baruta, iliti improvizovane reprize hladnog rata, mogu da potraže na raznim stranama. Navodim samo nekoliko. Prvo, Amerika je usavršenom tehnologijom izbila među vodeće proizvođače nafte i to u trenutku kad je smanjena tražnja u pacifičkoj Aziji, gde je privredni rast usporen posle “buma”. A do pada cene nafte je došlo i zato što se energetski osnaženi Vašington odlučio da zaustavi ruske akcije, koje vidi kao “energetsko ucenjivanje” Evrope, pogotovu raspolućene Ukrajine, i kao uplitanje, u “popustljivostima” prema Siriji i Iranu, u poslove bliskoistočnog “petrolejskog Eldorada”.
Pojedini istraživači slute da je tumbanje na tržištu nafte donekle doprinelo i popuštanju zategnutosti između Kube i Amerike, koja tu obližnju, karipsku, ostrvsku zemlju više od pola veka drži pod sankcijama. Po njihovom mišljenju, pad cena energenata ostavio je Kubu bez popriličnih doza uobičajene potpore iz petrolejske Venecuele, što je Havanu nagnalo na mirenje s Amerikom, u kojoj je najzad jedan lider pokazao spremnost za obostrano uklanjanje jednostranih umišljenosti..
Stvari su na naftnom poligonu – sa vanredno uvećanom ulogom energenata u odmeravanju političke energičnosti – još složenije nego što se, na ovom prostoru, mogu izložiti. Da nije tako, neko bi se od ovde nadležnih valjda odvažio da detaljno precizira zašto nas ne kači drastično pojevtinjenje nafte u svetu, iako nas uveravaju da smo prikačeni za glavna svetska kretanja.
