Izvor: NoviMagazin.rs, 26.Feb.2017, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Mediji na meti
Kad bi se po Americi svet poznavao kao “dan po jutru”, moglo bi da se zaključi da je počeo novi svetski hladni rat. I to unutar demokratije, i to protiv nas novinara.
Novi šef Bele kuće Donald Tramp upravo je obnovio poklič da je “u ratu sa štampom” jer je ona u glavnini “neprijatelj naroda”, pošto njeni poslenici “prave lažne vesti” o njemu i time se uvršćuju među “najnečasnije ljude” na planeti. On se, doduše, neposredno ustremio samo na američke >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << nam kolege, ali slično pišu i mnogi komentatori iz drugih (i ovdašnjih) zemalja, pa bi njegove opaske mogle da se dožive i kao posredna “objava rata” vascelom pluralizovanom, profesionalnom, žurnalizmu.
Prvi put u novijoj istoriji prisustvujemo ekstremnom paradoksu, takoreći apsurdu, da se lider slobodnog sveta, za kakvog važi Amerika, ispostavlja kao protagonista ograničavanja slobode štampe, na kojoj se dotični slobodni svet istrajno gradio i istovremeno razgrađivao one koji su je sputavali. Takav obrt zahteva pomna izučavanja, kojima ovaj prilog nudi samo ovlašne podsticaje.
U Trampovom slučaju najindikativnijom mi se čini baš okolnost da su se jedna protiv druge našle dve velesile koje su oblikovale svet, a koje su se sukobile unutar zajedničke im zemlje. I to u trenutku kad im je obema, i štampi i Americi kao silama, moć na nizbrdici.
Ništa slično se nigde, u raspoloživom pamćenju (koje bi svakako mogli da ospore istraživači dalekih vremena) dosad nije dogodilo. Prema svim anketama, naime, ubrzano je opadalo poverenje građana i prema sistemu i prema medijima.
Tramp je odigrao na oba ta nepoverenja i pobedio na izborima. Ali, dok uživa u trijumfu nad rivalima na biralištima, ne može da se oslobodi žudnje da porazi i niz uticajnih medija, koje proglašava surogatima opozicije jer nastavljaju da mu “zakeraju”, što bi rekle ovdašnje vlasti.
A “zakeraju” da je u sukobu interesa između poslovne imperije i državničkih zaklinjanja, da, za razliku od prethodnika, nije na uvid javnosti podneo svoje izvršavanje poreskih obaveza, da je među najbliže saradnike uvrstio rođake, da su mu, za samo mesec dana na vlasti, smenjena ili odustala trojica favorita za visoke funkcije, da uprkos obećanjima da će raditi u prilog zapostavljenima, forsira tim imućnih, i da se uprkos najavama da će se uzdržavati od spoljnih vojnih intervencija, okružuje generalima i da nije jasno kakvi su mu stvarno planovi sa Rusima. Takve kritike odbacuje kao zlonamerne, pogotovu kad “insinuiraju” da Bela kuća prolazi kroz “haotični” period jer, po njegovom mišljenju, ona funkcioniše “kao po loju”.
Sve bi, priznaje, moglo da ide još bolje. Usporava ga, kaže, to što “mora da se bori sa otporom štampe”.
A da mrzi novinare – mrzi ih. Ne bih ih ubijao, ali ih mrzim – precizirao je.
Hroničari mu veruju u tom pogledu. Njemu nije za cilj, obrazlažu, da nezavisne medije uništi, jer to i nije mogućno u demokratiji, već da ih izbruka i novinarstvo diskredituje kao instituciju, uz sugestiju da nezavisno mišljenje nema prođu i da ne postoji istina već samo nadgornjavanja rivala u domišljanju kako da se domognu vlasti.
I ranije je bivalo da su šef države i štampa u raskoraku, što je razumljivo, s obzirom na njihova vrlo različita zaduženja. Ali, kako beleži Vašington post, nikada Amerika nije imala predsednika koji je toliko opsednut medijima kao sada Tramp.
On bi hteo, sugerišu hroničari, da bude nesporni autoritet kao kad je bio voditelj rijalitija u kojem je odlučivao ko ostaje u igri, a ko ispada iz nje. Niz vodećih medija bi, međutim, najviše voleo da on bude, na neki način, mirno eliminisan ili bar obuzdan, kao nepodoban za vođenje jedine supersile, pogotovu u vremenima kad joj spolja raste osporavanje takvog statusa, uz ostalo i zbog toga što joj je na čelo došao “neozbiljan” lik.
Nas u medijima najviše zabrinjava činjenica da trampizam jača. Negde smo grdno omanuli čim je on kao fenomen u uzletu, a mi u opadanju, i na ovim prostorima.
Između SAD i Srbije mogla bi se, pritom, ispostaviti sličnost, neprikladna u svakom drugom slučaju. I tamo i ovde evidentno je jačanje lične vlasti i pokazivanje na medije kao na metu iako demokratija postoji da se tako nešto ne dogodi.
A kad nešto istovremeno ide ovde kao i u najmoćnijoj zemlji sveta, to je prilično pouzdan znak da su stvari izmakle kontroli. Kad smo kod kontrole, jedna od mogućnih podela sveta mogla bi da bude između zemalja u kojima mediji kontrolišu vlast i onih u kojima vlast kontroliše medije.
Tramp bi da ospori prvu varijantu, a ovde bi da se do kraja sprovede, ali od starta ne prizna, druga varijanta. Kad bi obe uspele, svet bi se oslobodio bar jedne zablude – da mu ne može biti gore nego što je sada.
