Izvor: NoviMagazin.rs, 12.Apr.2015, 10:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Lepa vest, težak test
Prvi put posle mnogo godina dočekasmo vest da je, makar privremeno, obuzdana jedna od najvećih pretnji globalnoj bezbednosti. Dragoceno olakšanje donela je zajednička izjava predstavnika šest velikih sila i Irana, iz koje se pomalja nada da može da se spreči prerastanje svakojakih sukoba na Bliskom istoku – u nuklearnu katastrofu.
U suštini njihovog plana, čiji praktični detalji i ozvaničenja tek treba da se usaglase do kraja juna, nalazi se nacrt značajne strateške >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << trampe, čiji se dometi više naslućuju nego što se neposredno iskazuju. U najkraćem: Iran bi bio podvrgnut internacionalnoj kontroli koja mu ne bi dozvolila da se, bar narednih 10 godina, upušta u procese iz kojih bi mogla da proiziđe atomska bomba, dok bi se, uporedo, stvarali uslovi za postepeni izlazak Islamske Republike iz režima pojedinačnih i sankcija UN, kao i za njeno uključivanje u kooperativna dejstva međunarodne zajednice.
Dogovor nije ni dovršen, a kamoli savršen, ali predstavlja bolju varijantu od ostale dve: nepopustljivog produžavanja pa i zaoštravanja sankcija, iako one nisu sprečile Teheran da “na sumnjiv način” unapređuje nuklearni potencijal, i “preventivnog raketiranja” njegovih postrojenja za obogaćivanje uranijuma, što preporučuju pojedini izraelski i američki “jastrebovi”. Ni ovaj “treći put” ne garantuje da će dugotrajna napetost uskoro biti otklonjena ali, za razliku od obe navedene krajnosti, smanjuje mogućnosti za izbijanje novog konflikta, i to u vidu prvog nuklearnog dvoboja, kao i nataloženo nepoverenje među glavnim akterima, a poprima obrise – “istorijskog kompromisa”, kako je već nazvan i u Vašingtonu i u Teheranu.
Kao novinar Politike, svojevremeno sam bio svedok “istorijske beskompromisnosti” u obe te prestonice. Početkom 1980-ih, izveštavao sam iz Irana gde je nova teokratska vlast kao glavni slogan imala “smrt Americi” koju je etiketirala kao “velikog (a Rusiju kao malog) sotonu”, dok sam u Americi bio dopisnik kada je u prvoj deceniji ovog veka, tadašnji predsednik Džordž Buš mlađi svrstavao Iran u “osovinu zla”. Pamteći žestinu tih obostranih, dugotrajnih, pogrdnih prozivanja, doživljavam tekuće dogovaranje Vašingtona i Teherana kao važan zaokret ka korektnosti u ophođenju i uvažavanju neizbežne različitosti, a možda i ka stvaranju delikatne vrste rivalsko-partnerskih umesto neprijateljskih odnosa.
Niz analitičara se ne libi ni da taj zaokret, načinjen u Lozani, stavlja u istu ravan s događajima koji su bitno menjali ubrzanu istoriju sveta. Ukazujući na lične doprinose predsednika Amerike i Irana, angažman Baraka Obamu porede sa ulogom Ričarda Niksona u otvaranju Kine prema svetu, a Hasana Rohanija s Deng Sjaopingom koji ju je usmerio ka izrastanju u novi tip ekonomske velesile. Odnos dvojice sadašnjih lidera neki, pak, vide i kao specifičnu tandemizaciju tipa Ronald Regan – Mihail Gorbačov, koja je dovela do pada Berlinskog zida i okončanja hladnog rata.
Komentator Njujork tajmsa je našao i povod da oceni preliminarni nuklearni dogovor sa Iranom, kao “najvažnije dostignuće američke diplomatije posle Dejtonskog sporazuma kojim je, pre bezmalo dve decenije, okončan rat u Bosni”. Ako se još bude i ostvario, uvrstio bi se među najvažnije sporazume posle Drugog svetskog rata, smatra kolega iz Gardijana.
Realizacija projekta iz Lozane će, izvesno, naići na velike prepreke. Još je neizvesno kako će na razradu detalja reagovati vrhovni lider ajatolah Ali Hamnei, čija moć nadmašuje predsedničku. Bez njegovog pristanka se, doduše, ne bi došlo ni do ovog stepena komunikacije sa SAD, ali ostaje pitanje kako će reagovati na usklađivanja oko detalja, u kojima je poslovično “đavo”?
Obami, takođe, preti konzervativistička opozicija. Republikanci, koji imaju većinu u oba doma Kongresa, prete poduhvatima za obesnaživanje kompromisa Bele kuće s Teheranom i podržavaju izraelskog lidera Benjamina Netanijahua da se Iran prinudi na bezuslovno i momentalno odricanje od planova za atomsko naoružavanje i prestane da predstavlja pretnju jevrejskoj državi.
U međuvremenu, stvari su postale komplikovanije i od partijskih nadgornjavanja. Na sporazumevanje Amerike sa Iranom, primedbe imaju i njeni arapski važni partneri, mahom suniti, na čelu sa Saudijskom Arabijom, koji u širenju uticaja Teherana vide pokušaj šiita da preuzmu dominantnu ulogu u regionu.
Zapleti, kao što sam napisao u prošlom broju NM, liče na začarani krug: Amerika pomaže Saudijsku Arabiju u Jemenu protiv Irana, dok s Teheranom pregovara o nuklearnom sporazumu kome se protivi njen saveznik Izrael. Ujedno, sa Iranom nastupa protiv Islamske države u Iraku, dok u Siriji bombarduje položaje Islamske države, što pogoduje vladaru u Damasku koga bi ona da sruši, dok ga podržava Iran…
Lepa vest iz Lozane, tek treba da položi težak, čak vrlo surov test ostvarljivosti. Da bi prevladala, mora da izdrži lavinu grubih isključivosti, među kojima i medijsko pravilo da je samo loša vest, dobra vest.
