Izvor: NoviMagazin.rs, 28.Feb.2016, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Kubanska veza
Znatiželjnici sa raznih strana, pa i odavde, žude da posete Kubu pre nego što joj iščili imidž “egzotičnog, geostrateškog, izuzetka”
Jer, slute da će joj normalizacija odnosa sa SAD promeniti lični opis, satkan od originalnosti kakve nigde nema, niti ih je ikada bilo: svojevrsne simbioze vragolastog karipskog duha, jednopartijskog disciplinovanja i vašingtonskog kažnjavanja.
Predskazanja ove vrste pojačana su uoči najavljenog dolaska Baraka Obame. Okolnost >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << da bi to bila prva poseta (21-22. marta) jednog šefa Bele kuće Kubi u poslednjih 88 godina, poduprla je teze da su obe strane spremne da se odreknu doskorašnjih zadrtosti i da krenu putem koji bi, bar na diplomatskom nivou, srušio pretposlednji hladnoratovski zid (pre onog između dve Koreje). Ali, s posledicama koje bi mogle da zaliče na epilog pada Berlinskog zida, pa da i zapadna polulopta ostane bez, na njoj jedinog uspelog, izdanka komunizma.
Predstojeći samit Obame i Raula Kastra nema tako dalekosežne domete, koji se ne mogu ni ostvarivati “preko noći”. Mahom se procenjuje da obojica nastoje da popravljanjem odnosa između dve zemlje, unaprede sopstvene političke zaostavštine. Da u istoriji budu zabeleženi kao lideri koji su afirmisali kompromis, kao metod bolji od isključivosti, za ostvarivanje i nacionalnih interesa i internacionalnih poželjnosti.
Njihov susret u Havani, ne bi ni bio projektovan da i jedan i drugi ne računaju da bi u njemu mogli da se ovajde pri kraju svojih mandata. Obama, na osnovu izbora na kojima više nema pravo da učestvuje, pa najvišu dužnost napušta sledećeg januara, dok je Kastro najavio da ne želi da vlada posle 2018. Pri tom je, izgleda, obojici stalo da budu upamćeni kao lideri koji su trasirali put normalizaciji američko-kubanskih veza, a time i stabilizaciji prilika i rešavanju sporova mirnim putem na zapadnoj hemisferi.
Teško je prisetiti se paradoksalnijih odnosa od ovih između SAD i Kube. Prosto raspamećuje činjenica da supersila, koja je oblikovala svet, nije mogla da “dovede u red” malog obližnjeg “otpadnika”, a i da se taj istrajno prsio i odolevao njenim pritiscima, znatno većim i neposrednijim od mnogih kojima su druge zemlje poklekle.
Objašnjenje bi se moglo naći u zajedničkom interesu. Vašingtonu je odgovaralo da Kubu predstavlja kao “crvenu opasnost” i time opravdava svoju podršku antikomunističkim (“jesu kučkini sinovi ali su bar naši kučkini sinovi”) latinoameričkim diktaturama. Pri tom se – posle niza neuspelih američkih sabotaža, prevratničkih planova, invazije i raspleta raketne krize 1962 – Kuba osećala bezbednom, jer je shvatila da je deo igre koja podrazumeva njen opstanak, makar u svojstvu neophodnog “strašila” za druge, što je podrazumevalo i jačanje kastrizma.
Obe strane su shvatile da je takva igra dogurala do kontraproduktivnosti, pa već neko vreme nastoje da se nekako usaglase. Obnovile su diplomatske odnose, prekinute pre više od pola veka, Amerika je skinula Kubu s liste zemalja koje pomažu teroristima, a ova je preduzela postepene reforme u pravcu modernizacije i prilagođavanja globalizaciji. Glavni kamen spoticanja ostaje u Americi, gde Obami opozicioni republikanci, s većinom u parlamentu (Kongresu) ne dozvoljavaju da se Kubi ukine ekonomski embargo sve dok ne uveri da striktno poštuje ljudska prava i više ne progoni neistomišljenike.
Globalizacija je, u međuvremenu, došla po svoje pa su se Kina i Rusija, dok se Amerika usredsređivala na zaustavljanje njihovog uticaja u njihovim okolinama, pojačano angažovale za osporavanje njenog monopola u njenom zabranu. Kooperativnost Obame spram Kube pojačana je, na primer, u vreme novog prodora Moskve u američko “ donje dvorište”, posetom Vladimira Putina Havani 2014. koja je podsetila na davnašnje veze ondašnjih Sovjeta i Kubanaca, i kada je Peking osetno povećao svestrano prisustvo u Latinskoj Americi.
Preganjanja među velikim silama su, po tradiciji, ponovo oživela, ali je ipak novost da se vrlo lokalni i sporni faktor, Kuba, ispostavio kao teren za globalno vanredno sporazumevanje. U njoj je došlo do naglog razmnožavanja istorijskih poduhvata: posle susreta pape i ruskog patrijarha u Havani, na redu je Obamina poseta karipskoj državi, iz koje su poreklom dva pretendenta (republikanci – Marko Rubio apsolutno i Ted Kruz polovično) za njegovog naslednika na čelu Bele kuće, a gde se razmišlja i o nasleđivanju bezmalo šest decenija duge vladavine braće Kastro. U opticaju su i najave da bi na Kubi mogle da se najzad, sledećeg meseca, pomire kolumbijske vlasti i istrajna gerila (FARK) što bi takođe bio istorijski podvig ne samo aktera nego i njihovog domaćina.
Bude li sve kako se zvanično sugeriše, eto svetu kubanske veze kao novog faktora sa istorijskim značajem. Ko god je činio, trebalo bi, mislim, da se ipak svojski potrudi da dokaže kako za nju ne važi Čerčilova krilatica o Balkanu, kao regionu koji “proizvodi više istorije nego što može da svari”.
