Izvor: NoviMagazin.rs, 24.Apr.2016, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Kroz trnje do zvezda i natrag
Najveća zemlja Južne Amerike doživljava veleobrt: od ubrzanog izrastanja u uzor drugima, preobraća se u proizvođača problema samom sebi.
Zapao je u žestoke unutrašnje deobe, i to baš u trenutku kad se od njega očekuje da nas sve objedini – kao domaćin Olimpijade, do čijeg je početka ostalo samo tri i po meseca.
Kako sada stvari stoje, bar dok ovaj napis ide u štampu, izvesnije je da će se tamo održati internacionalne sportske igre nego nacionalna vlast. >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << Može čak da se dogodi i da se sve medalje uruče pre nego što se raščisti ko zaista vlada južnoameričkim džinom.
Takva situacija bila bi bez presedana u novijoj istoriji. Događalo se da se naknadno ospore osvojeni trofeji, ali nikad dosad nije bilo sporno ko lokalno upravlja prostorima za globalno sportsko nadmetanje.
A upravo to bi moglo da se dogodi posle starta političkog procesa koji nagoveštava smenjivanje izabrane brazilske predsednice Dilme Rusef. Donji dom tamošnjeg parlamenta ubedljivom je većinom izglasao pokretanje postupka za skraćivanje njenog mandata i ako se tome, početkom maja, prikloni gornji dom, ona će po svemu sudeći, ovako ili onako (zavisno od procenta glasova), morati da (u roku od tri istražna meseca ili dve godine ostatka njenog mandata) prepustiti najviši položaj potpredsedniku iz koalicione stranke Mišelu Temeru. Kao treća mogućnost pominje se njeno raspisivanje prevremenih predsedničkih izbora u ovoj godini, što još ne razjašnjava ko će i kako efektivno upravljati politički i socijalno vrlo polarizovanom zemljom u vreme (avgustovske) Olimpijade.
Moram da priznam da mi nije drago što pišem ove redove jer mi je Brazil – od Pelea do Koelja, od kafe do sambe, od karnevala do legendarnog lidera zvanog Lula, od Kopakabane do amazonskih “pluća planete”, kao i zbog sličnog prepuštanja krajnostima u radovanju i tugovanju, pa i zbog zajedničke sklonosti ka blagoutrobiju – jedan od omiljenijih aktera međunarodne scene. Posebnu bliskost osetio sam i u svojevremenim svedočanstvima, poverenim mi u Sao Paulu, da su tamošnji borci protiv vojnih pučista 1960-ih, spasonosno pribežište nalazili u diplomatskom predstavništvu ondašnje SFRJ, pa i dugotrajnije prihvatilište u Beogradu. Naravno da mi je, kao i mnogim mojim sunarodnicima, godilo i kad su nas Jugoslovene nazivali “evropskim Brazilcima” zbog izvesnih sličnosti u fudbalskom umeću, kojim su oni dostigli status nogometne hipersile, što je za nas bio i ostao samo pusti san, kao i njihov uspon do istinski regionalnog lidera u svakom pogledu.
Prisećam se, takođe, da je odavde, sa jednog međunarodnog sindikalnog skupa pre gotovo pola veka, upućen apel za oslobađanje izvesnog Luiz Inasija da Silve, s nadimkom Lula, koji je tada bio zatvoren kao protivnik diktature, da bi posle tri nepune decenije postao predsednik Brazila i tu zemlju uveo u red “rastućih sila”. Za Balkan je znatno neposrednije vezana njegova naslednica na čelu države, takođe levičarka Dilma Rusef, čiji je otac bio emigrant iz Bugarske.
Ovo što se danas događa u Brazilu izmiče, bar na prvi pogled, svim poređenjima. Vlast Lule i Dilme, kojom je od 2003. bitno smanjeno siromaštvo a unapređen međunarodni položaj zemlje, optužena je da je to postigla neregularno i forsiranjem partokratije. Rusefovoj se pogotovo zamera da je izdejstvovala lažne podatke kako bi budžetski manjak prikazala kao višak i tako sebi obezbedila (tesnom razlikom) reizbor, u oktobru 2014.
Paradoks svoje vrste, kako se izveštava, predstavljaju nalazi po kojima Dilmu tuže opozicionari – masovno prozvani na odgovornost za korupcionaške radnje, za koje jedino ona, takoreći, u čitavom elitnom zamešateljstvu, nije zvanično, direktno optužena ili bar uverljivo osumnjičena. Pa, zašto joj onda preti smenjivanje, koje njene pristalice nazivaju “državnim udarom” unutar institucija a suprotno izraženoj volji birača?
Na osnovu mnoštva proučenih analiza, rekao bih da je reč o novom fenomenu na čije izazove nećemo, bar u dogledno vreme, naći uverljiv odgovor. Zbivanja sugerišu da se na vlast regularno dolazi i s nje prevremeno odlazi istim sredstvima – prvo neodoljivim a potom neostvarenim obećanjima.
Brazilski slučaj od sličnih odudara činjenicom da je “niz vodu” krenula zemlja koja se, u tek početom stoleću, ugnezdila među deset nominalno najvećih ekonomskih sila. Pažnju, dodatno, privlači okolnost da se njeno proklizavanje uklopilo u posrtanje antivašingtonske levice u dobrom delu Latinske Amerike.
Prerano je, reklo bi se, bilo predskazanje da se zatečeni, svakako istrajno nepravedni, koliko i nezaobilazni, svetski poredak može preurediti “tek tako”, uskakanjem u njega. O tome neprikosnoveno svedoči Brazil, koji je pokazao da drevna izreka “kroz trnje do zvezda” – što karakteriše biografije i Lule i Dilme – danas podrazumeva nastavak u stilu “od zvezda ka trnju”.
