Izvor: NoviMagazin.rs, 19.Avg.2018, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Komšijski novitet
Dok se Evropa razapinje šta će i kako će s prilivom nezvanih imigranata, našu severoistočnu komšinicu je ovih dana uzdrmao politički inspirisan masovni dolazak njenih građana iz inostranstva.
Udruženja rumunskih emigranata i gastarbajtera organizovala su velike demonstracije (oko 100.000 učesnika samo u Bukureštu) u domovini, iliti postojbini, da bi izrazili nezadovoljstvo stanjem u njoj.
Bio je to pionirski poduhvat. Prvi put u novijim vremenima kontinenta, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << ljudi koji su odlaskom iz svoje zemlje mahom našli bolji život (pa i drugu domovinu), navratili su u nju da bi od lokalnih vlasti zatražili da prestanu da zanemaruju građane koji su u njoj ostali.
Nije izvesno kakav će biti ishod takvog vanrednog pritiska na vlast – prevashodno za smanjenje korupcije i jačanje vladavine zakona, na čemu poduže insistira i EU. Dovoljno je razloga, međutim, da se pomisli kako se premijerno organizovanim protestima u Rumuniji dijaspora u celini pomalja kao nova snaga za preuređivanje država iz kojih se otisnula u pečalbu.
Dijasporci su već jedan od glavnih stabilizatora prilika u mnogim nedovoljno sređenim zemljama, pa sazreva vreme da se to odrazi i u rastu njihovog političkog uticaja. Bez njihovih doznaka bilo bi više i siromaštva i nemira. Kako u Rumuniji tako i u Srbiji (u obe zemlje doznake su činile i više od osam odsto BDP-a), kao i u nizu drugih tranzicionih sistema.
Po svoj prilici, sa odlivom mozgova i mišića zavisnost takvih društava od doznaka će se povećavati. Okolnost da su Rumuni pioniri u organizovanju emigranata proističe iz nekoliko činjenica.
Njihova zemlja važi za najemigrantskiju u Evropi, kažu dostupni podaci, sa dijasporom koja je ravna petini njenog stanovništva od oko 20 miliona. Pažnju privlači i koincidencija između naglog rasta doznaka (lane 42 odsto, na 4,9 milijardi dolara) i povećanja nepoverenja u vlast, protiv koje su zaređali protesti. Ujedno, dijaspora se sve više solidariše sa zemljacima u domovini koji su se već iskazali kao verovatno najveći aktivisti u Evropi protiv zastranjivanja domaće vlasti.
Po svemu sudeći, rumunska dijaspora je i vrlo dobro organizovana i realistična, pa je i prikladno odabrala tajming za velike demonstracije – u avgustu, kada veliki broj njenih pripadnika odlazi u otadžbinu da se sretne s bližnjima. Uz to, proevropski je orijentisana i sklona da primeni iskustva stečena na demokratski i ekonomski razrađenom Zapadu.
Evropskoj uniji je svakako dobrodošao ovakav sticaj motiva, povoda, pa i pojavnosti. Vijanje njenih i zastava pojedinih joj članica na protestima u Bukureštu predstavljalo je onu vrstu podrške koju ona već neko vreme uzaludno priželjkuje i u nekim drugim svojim članicama i kandidatima za učlanjenje.
Ovde se takve manifestacije ne planiraju, a čemu, uz kosovsko pitanje, pogoduju i konfuzije unutar EU. Ali, s obzirom na to da nam mladež masovno odlazi ili planira pečalbu u EU, nije isključeno da se jednog dana i u Srbiji pojavi pokret dijaspore koji bi da domovinu učini sličnijom najsolidnijim i najsolidarnijim društvima današnjice, kakva su zapadnoevropska.
Da bi se to dogodilo, potrebno je da prevlada ono što niz analitičara naziva kosmopolitski nacionalizam. A koji podrazumeva da za svoju naciju učiniš najviše što možeš, tako što ćeš od sveta primenjivati ne samo ono što je neizbežno nego i ono što je za tebe maksimalno poželjno, a bez sveta neostvarljivo.
Dijaspora bi mogla da bude dragoceni pomagač. Ali, pojedini njeni delovi nisu za tako nešto.
Ovlaš sam upoznao te delove. S jedne strane ljudi našeg porekla ne žele da određuju kako ćemo živeti ovde, gde oni ne nameravaju da se vrate, bar ne do penzije, pa i ne izlaze na izbore. Kod drugih se primećuje i da su tamo daleko skloniji nacionalnom maksimalizmu, koji prevazilazi realni odnos snaga. Treći pak ne bi da ne budu prepoznati kao deo nezavidne bliske prošlosti Srbije. Četvrti bi se angažovali kad bi im bilo jasno gde je zaista opšte dobro u ovdašnjim višesmislenostima spoljne i unutrašnje politike...
Pred našim vlastima je zadatak da ubrzano poboljšavaju, sada nedovoljno delotvorne, veze sa dijasporom. Njeno hronično povećanje dokaz je da je ovo društvo obolelo, a njeno postojanje može biti lekovito za lečenje tih boleština, ne samo doznakama nego i njenim pridobijanjem za jasne ciljeve kosmopolitskog nacionalizma, ako takve ciljeve uverljivo postavimo.
Komšijski novitet – pobuna dijaspore – svima stavlja na znanje da je moguća nova vrsta “spoljnog mešanja u unutrašnje stvari”. Spoljnog, a našeg – naših ljudi spolja, koji odande mogu da sagledaju stvari koje ovde nas toliko zaslepljuju, da često ne vidimo dalje od nosa...
