Izvor: NoviMagazin.rs, 21.Avg.2016, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Koincidencije
Dugo će se pričati o dometima posete američkog potpredsednika Džozefa Bajdena Beogradu i Prištini, a moj prvi utisak je da je u njoj najzanimljivija, a možda i najdalekosežnija bila – koincidencija. Retko viđena isprepletanost niza vrlo različitih okolnosti – od ličnih do strateških – iz kojih mu je turneja proizišla i šta za njom sledi.
Najupadljivija mi je izborna koincidencija. Na let ka nama Bajden je krenuo neposredno posle svog prvog učešća na predizbornom >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << mitingu podrške predsedničkoj kandidatkinji Hilari Klinton.
U tom sledu događaja mogla je da se nazre indikativna simbolika. Za prigodni, a premijerni zajednički nastup odabrali su, kao zemljaci, pensilvanijski grad Skrenton (u kojem su se rodili i on i njen otac), da bi se Bajden odmah potom uputio ka Balkanu, čije intervencionističko preoblikovanje 1990-ih doživljavaju kao svoje najvažnije spoljnopolitičke učinke, iako su onda, ona kao prva dama a on kao senator, imali znatno manju ozvaničenu moć nego kasnije, ona kao šefica diplomatije a on kao još činodejstvujući čovek broj 2 SAD.
Pretpostavlja se da bi Bajdenov angažman u prilog Klintonovoj mogao znatno da joj poveća izborne izglede, pošto njegova retorička oštrina i popularnost među radnicima nadoknađuju njena zaostajanja u tim komunikacijskim domenima za konkurentskim Donaldom Trampom. Pobedi li Hilari, a ankete to sugerišu, ona će svakako, procenjuje se, naći načina da se oduži Bajdenu. Na primer – imenovanjem za neku vrstu globalnog emisara. Bude li tako, još ćemo ovde sretati prilično opunomoćenog Bajdena, iako mu je ova poseta okarakterisana kao funkcionalno oproštajna.
I ovom prilikom, reklo bi se, Bajden je došao da i Beograd i Prištinu uveri da treba da računaju na nastavak američke politike prema njima, koju bi oličavala dobro im poznata Hilari, a po čijim bi smernicama i on mogao da deluje kao neka vrsta kontrolora. Ova hipoteza nije u masovnom opticaju, ali malo ko je očekivao i da će Bajden uzleteti do mesta potpredsednika i da bi Klintonovi mogli ponovo da gazduju Belom kućom.
Do posete potpredsednika SAD došlo je i posle niza odlaganja u formiranju nove – prilično stare – Vlade u Srbiji, na osnovu prevremenih aprilskih izbora. Najavljivano je da će biti sastavljena pre dolaska kineskog predsednika Si Đinpinga, sredinom juna, ali se postupak odužio, kao i ostvarivanje mnogih drugih obećanja, da bi se ubrzao tek pred Bajdenovo prispeće.
U koincidencije, pod znacima navoda ili bez njih, spada i okolnost da su posete lidera velikih sila ovde učestale, srazmerno, kao navala gostiju za Egzit ili Guču. Pomenuti Kinez, pa Amerikanac, pa švedski premijer Stefen Lofven, auskoro i ruski premijer Dmitrij Medvedev. Takav priliv na visokom nivou, a u kratkom roku od stotinak dana, poodavno nam se nije dogodio, pa je pospešio spekulacije da smo se našli u vrtlogu interesa glavnih sila izvan EU, koje naše slabosti bolje koriste za međusobno nadgornjavanje unutar nas nego što ona uvažava ovdašnje zvanične izraze privrženosti njoj.
Izveštaji, kojih nije bilo dok je ovaj napis išao u štampu, svakako će potvrditi da je Bajden insistirao da Beograd i Priština energičnije prilegnu za ostvarivanje kompromisa dogovorenih pod okriljem SAD. Vašington, naime, ne može, kao i niko kome je stalo do demokratskih vrednosti, da bude zadovoljan situacijom na Kosovu, čije je otcepljenje od Srbije izdejstvovao. Kao ni, sa strateškog stanovišta, beogradskim lelujanjima između Zapada i Rusije. Učestale posete globalnih aktera dolaze u vreme kad se njihovi uzajamni odnosi sve uverljivije ispostavljaju kao izvor problema, a ne rešenja. Uprkos dogovorima Rusije i Zapada, eksplozivnost ni u Siriji ni u Ukrajini ne jenjava, dok izbeglička kriza počinje da se tumači kao nova vrsta invazije, iz čega proističe rast ksenofobičnih, pa i neonacističkih snaga usred najuređenijeg i najuravnoteženijeg dela sveta kakav predstavlja, i po meni, Evropa.
Ko je s kim, protiv čega i na čemu stvarno radi danas je u mnogim elementima nejasnije nego ikad u novijoj istoriji, iako nas je Internet povezao više nego išta. I tu se ispostavlja, doduše paradoksalna, koincidencija. Evropa posrće pod naletima mnogih izvan nje, koji bi da je unize, da bi je jednog dana dostigli na nivou nižem od onog na kojem je ona sada.
U koincidencije se, svakako, uključuje i okolnost da se na Kosovu jednom kolovozu daje ime po Bajdenovom nedavno preminulom sinu Bou. To će, kako je raportirano, povećati već pozamašan broj oznaka zahvalnosti američkom doprinosu secesiji Kosova.
Ali, verovatno najdrastičniju koincidenciju predstavlja odnos Džozefa Bajdena i Aleksandra Vučića. U 90-im prošlog veka jedan drugog nisu mogli ni da smisle, da bi u ovoj deceniji tekućeg stoleća jedan u drugom prepoznavali pouzdane partnere.
Kad je tako nešto bilo moguće, šta je još nemoguće? Što je teže odgovoriti na takvo pitanje tim bolje, kažu optimisti. Nisam siguran, međutim, da biste se vi, pod teretom mnogih egzistencijalnih pitanja na koja još tražimo odgovor, s tim optimistima saglasili.
