Izvor: NoviMagazin.rs, 13.Maj.2018, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Ko bi rekao…
Zaista, ko bi pomislio a kamoli (pro)rekao da će se ovih dana zbiti “čudo neviđeno”: da će glavni akteri korejske krize biti bliži Nobelovoj nagradi nego svekoliki književnici. To priznanje se smeši Donaldu Trampu, Kim Džong Unu, Mun Džae Inu i Si Đinpingu, ali ne i Harukiju Murakamiju, Džojs Kerol Outs, Milanu Kunderi, Klaudiju Magrisu...
Iako nam je prva četvorka, međusobnim strateškim nadgornjavanjima, prilično sužavala vidike, dok ih je drugi kvartet svojim >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << delima proširivao.
Do ovih veleobrta došlo je različitim povodima. Lideri dve Koreje, SAD i Kine uspeli su da nas ubede da su pretnje nuklearnom katastrofom, kojima su nas obasipali, bile mahom uvod u pregovore o denuklearizaciji Korejskog poluostrva i normalizaciji odnosa na njemu, što bi – ako se ostvari – moglo da zasluži Nobelovu nagradu za mir. A Nobelova nagrada za književnost ove godine neće biti dodeljena, ne zato što manjkaju vrsni pisci nego zbog skandala koji su potresli Švedsku akademiju toliko da je ona priznala da sada nije više u stanju da funkcioniše, pa je odluku o laureatu odložila za 2019.
Oba događaja, svaki na svoj način, potvrđuju da je svet takoreći reprogramiran da nam umesto izvesnosti servira šokove. Poput ovog u kojem Švedska akademija ispade, makar i na trenutak, trusnija od Korejskog poluostrva. Ali, on nije usamljen slučaj.
Sećanja su se ođednom isprsila pred maštom. Banuo je, tako, Karl Marks. Povodom 200 godina od njegovog rođenja pojavili su se tekstovi s porukom da je on danas “življi nego ikada” posle propasti sistema koji su se, uglavnom bez osnova, pozivali na njegovo učenje.
To “oživljavanje” je, naravno, izazvalo polemike. Jedni su dokazivali da su njegove ključne preporuke ostale bez praktičnih ostvarenja, a drugi da savremeni problemi dobrim delom proizlaze baš iz te izjalovljenosti. Marks nam je pomogao da razumemo u kakvom smo stanju, ali ne i kako da izađemo iz njega – prokomentarisao je autor u Gardijanu.
Kina je pokušala da sebe izdvoji iz tih protivrečnosti. Njen vrh je upravo proglasio Marksa za “najvećeg mislioca milenijuma”, po čijim se smernicama došlo do bitnih promena u svetu, od kojih kao najvažnija izgleda izrastanje Kine u red vodećih sila.
Hroničari primećuju, pritom, da je taj nesporni uspon ostvaren kombinovanjem dve diktature: bespogovornog “disciplinovanja” i u proizvodno-profitnom lancu i na liniji Komunističke partije. Nigde, čini se, dosad nije bilo tako uspešnog, a drugde, pa i ovde neprihvatljivog spoja nespojivosti.
Navrla su i prisećanja na 1968, kada je je bunt studenata i radnika, koji se iz Francuske proširio Evropom, pa i Amerikom, nagovestio “novo doba”. Nije uspeo da promeni sistem, ali je i te kako uticao na promenu društva: u odnosima muškaraca i žena, u postavljanju prema državi, politici, poslu i školi – konstatovao je madridski Pais.
Zašto i sada nema takvih pokreta protiv inercije establišmenta, kad su mase opet vrlo nezadovoljne i otkud njihovo prianjanje uz desni populizam kad svi uslovi idu u prilog levičarskom aktivizmu? Zašto nema reprize 1968?
Među mnogim odgovorima, koji podrazumevaju i uticaj virtuelne stvarnosti, najinspirativnijim mi se učinio onaj koji je ponudio engleski istoričar Ričard Vajner. Prema njegovom mišljenju, među šezdesetosmašima prevladavala je vera u bolje sutra, a danas i levičarski studenti i desničarski populisti zajedno veruju da je prošlost bila bolja od budućnosti kakvu naziru.
Zavisi koja prošlost i kakva eventualna budućnost. Predsednik Srbije je upravo ta vremena stavio u ravan koja takođe deluje šokantno.
“Srbi mi nikad neće oprostiti svoju bolju budućnost i mir. Dakle, u Srbiji se slave samo (bivši) porazi i ratovi”, izjavio je Aleksandar Vučić u opsežnom intervjuu Kuriru. Rekao je prethodno da se nada rešenju za Kosovo, uz napomenu “kakvo god da rešenje bude, to je moj kraj u politici”.
Prvi put sam, priznajem, od nekog lidera čuo da će on lično ispaštati zato što sugrađanima nudi bolju budućnost i mir. Doduše, takav apsurdni stav možda i priliči pojedincima koji su slavu začeli prilogom porazima i ratovima...
U međuvremenu se ispostavilo još nekoliko prilika za čuđenje u stilu “ko bi rekao”. Zaoštravanjem oko Irana, Amerikanci posredno pomažu glavnom rivalu Rusiji jer skaču cene energenata, koji su njoj glavni izvor prihoda.
A kako veliki, tako i mali. Pa i, u opštim podelama, “neutralni” izuzetak, Srbija. Njen lider bi da put ka EU, odakle nam stižu primedbe, ubrza susretima s liderima Rusije i Turske, prema čijim ekskluzivitetima je EU kritična bar koliko i prema našim vrludanjima. Deluje kao vrtoglava egzibicija za koju bi malo ko rekao da je izvodljiva...
