Izvor: NoviMagazin.rs, 15.Dec.2019, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: “Kimerika” kao čemerika
Bar se jedno dalekosežno predviđanje ostvarilo, doduše ne sa baš očekivanom posledicom. Odnosi Kine i Amerike već daju prognozirani pečat ovom veku, ali na način koji ubrzano podjaruje opšte nespokojstvo.
Početkom stoleća njihova veza krstila se kao “Kimerika”, da bi se takvim koktelom njihovih imena iskazalo jako prožimanje dveju ekonomija, uz nadu da bi i vasceli raznoliki svet mogao na sličan način da se premreži. Danas liči, međutim, na čemeriku, biljku >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << čiji ubistveni otrov može i da leči, ali samo ako je brižljivo doziran i iskombinovan sa drugim sastojcima.
Brižljivost, nažalost, više nije na ceni. Amerika i Kina su već poduže u trgovinskom ratu, čije predoziranosti dovode i do prekombinovanja, s naznakama nove vrste hladnog rata. Dan posle odlaska ovog teksta u štampu, zakazane su bile rasprave o rastućim nuklearnim i pretnjama po globalnu trgovinu, u kojima se nazirao i nastavak nadmetanja Vašingtona i Pekinga.
Obnovljeno testiranje raketa u Severnoj Koreji i njeno upozorenje da denuklearizacija više nije tema, izazvalo je Ameriku da sazove sednicu Saveta bezbednosti UN, dok je pekinški Čajna dejli u uvodniku obrazlagao da je Pjongjang besan zato što od Vašingtona “ne dobija ništa osim praznih reči” za svoju dosad iskazanu uzdržanost. Istovremeno je i Svetska trgovinska organizacija zapala u krizu u koju ju je bacila administracija Donalda Trampa odlukom da blokira rad ključnog joj Apelacionog tela zaduženog za rešavanje sporova, zamerajući toj organizaciji, uz ostalo, što gleda “kroz prste” Kini, a koja Americi uzvraća da ne haje za usvojena pravila igre.
U međuvremenu se zaoštravaju i bilateralni odnosi kratkotrajno optimističke “Kimerike”. Amerika je zakonom pokazala solidarnost sa demonstrantima koji traže veću autonomiju Hongkonga od Pekinga, a nacrtom zakona i sa Ujgurima, kojima se “ispira mozak” po “logorima” u pretežno muslimanskoj severozapadnoj provinciji Sinđijang, što Kina sve doživljava kao “zlonamernosti” zarad “mešanja u njene unutrašnje stvari”.
Ujedno se Kinezima zamera da hakerski, kao i Rusi 2016, smeraju da utiču na tekuću izbornu kampanju u Americi. Istovetnu primedbu uputio im je Tramp i lane, pred parlamentarne izbore, na kojima su njegovi republikanci morali demokratama da prepuste prevlast u Predstavničkom domu Kongresa, u kojem se potom traži jače opiranje širećem uticaju Kine.
Nastavila se i saga oko Huaveja, osumnjičenog da obaveštajno doprinosi širenju kineskog uticaja. Uz poricanje te teze, Peking odgovara postepenim odstranjivanjem zapadnih, pre svega američkih kompjutera iz nacionalnih službi. Tako trgovinski rat prerasta i u tehnološki, uz ranije usvojenu ocenu u Americi da je Kina, uz Rusiju, rival koji bi da “revidira” postojeći globalni poredak. Slične poruke su, zatim, iznijansirano i premijerno, Pekingu uputili i NATO i EU.
Prepucavanje će se nastaviti unedogled. Suština je u tome što se prvi put u novijoj istoriji pojavila sila s jednopartijskim, autokratskim sistemom i državnim kapitalizmom, koja uspeva da se pozicionira kao bitan faktor u globalnom odlučivanju, u kojem dominiraju liberalne demokratije.
Privikavanje na tu činjenicu doneće svakojaka iskušenja, pogotovo što Kina više ne krije ni pretenzije da dokaže kako je njen model konkurentan iako je malo ko spreman da ga usvoji. Uspon Kine ka statusu globalne sile najznačajniji je novi faktor, nezabeležen vekovima, u međunarodnom sistemu i treba ga kao takvog priznati, ekspertski konstatuje Farid Zakarija u uticajnom njujorškom časopisu Forin afers.
U tom “revizionizmu” Kina sve izrazitije nastupa s Rusijom. Nastupe im sinhronizuje postojanje zajedničkog neprijatelja Amerike, pod čijim su svojevrsnim kaznenim merama obe, ceni hongkonški Saut Čajna morning post. Saradnja im je toliko uznapredovala, pa su izgradili i gigantski gasovod iz Sibira i usavršili strateško partnerstvo da samo fali da proglase vojnu alijansu, slute i drugi poznavaoci. Pozivaju se i na reči predsednika Si Đinpinga da “SAD i neke druge zemlje Zapada povećavaju mešanje u unutrašnje poslove Kine i Rusije”… pa da one moraju da sarađuju za “očuvanje svojih glavnih interesa i održavanje mira i stabilnosti u regionu i svetu”.
Hroničari pak podsećaju da je Kina počela da se oslobađa siromaštva i da se modernizuje tek kad se sedamdesetih preorijentisala na saradnju sa Zapadom, dajući prednost Vašingtonu nad dotad ortačkom Moskvom. Dogurala je dotle da joj je sada Rusija ekonomski znatno slabiji partner, a da konkuriše vrhu moći, koji i dalje drži njen ondašnji uzor – Amerika.
Ovako ili onako, tek sve je izvesnije da će zaista odnosi SAD – Kina udariti žig ovom veku. Ostaje oprezna nada da takvo žigosanje neće biti previše bolno i da naš kontinent neće biti “kolateralna žrtva”.
Ako se ispostavi nekakva obnova Hladnog rata, najviše bi trebalo da strepe oni koji ne umeju da se opredele ili smatraju da će neopredeljivanjem nadigrati velike sile. Ovdašnje vlasti, koje se diče balansiranjem, treba da imaju u vidu da su u jeku prohujalog Hladnog rata najviše stradali baš takvi, čak i u zenitu Pokreta nesvrstanih. Ko se još oslanja na izreku “umiljato jagnje dve majke sisa”, danas bi još lakše mogao da se nađe “između čekića i nakovnja”…
