Izvor: NoviMagazin.rs, 08.Okt.2017, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Kao da je doba deoba
Referendumi za nezavisnost Katalonije i Kurdistana razlikovali su se po mnogo čemu, ali im je zajedničko to što potvrdili da se svetom šire pokreti za preraspodelu postojećih nacionalnih i internacionalnih statusa.
Doneli su i stratešku novost: prvi put mimo zvanične volje bar pojedinih velikih sila ili drama u njima, lokalni problemi sada pokazuju moć da prerastu u pozamašnu globalnu nevolju.
Oba “slučaja” se svukuda doživljavaju ne samo kao otvoreni >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << izazov unutrašnjim ustrojstvima Španije i Iraka već i kao fenomeni koji bi mogli da deluju zarazno i ojačaju pokrete za rastakanje višenacionalnih država. Ako bi se ostvarila ova slutnja, zaraza bi imala potencijal da preraste u pandemiju separatizma pošto se računa da samo oko 10 odsto zemalja nije višenacionalnog sastava.
Delimično i stoga su se, utisak je, postojeće države listom (sa izuzetkom izraelske podrške izjašnjavanju Kurda) ogradile od oba referenduma i njihovih ishoda. Ali, već smo daleko zabrazdili u svakojake deobe, takoreći u stilu “svaka vaška obaška”.
Posle pada Berlinskog zida objedinili su se samo zapadni i istočni Nemci. Ostalo se mahom razjedinjavalo, čak i unutar EU, simbola objedinjavanja.
Počelo je raspadom SFRJ i SSSR. Nastavilo se mirnom podelom ČSSR, razgrađivanjima iračke, libijske i sirijske države, raslojavanjima unutar EU – od finansijskog prepucavanja i Bregzita do prihvata migranata, ruskim amputacijama delova Gruzije i Ukrajine, odustajanjem Amerike Donalda Trampa od međunarodnih sporazuma, uz njegovo insistiranje na izgradnji zida prema Meksiku i deportaciji nelegalnih useljenika, drastično povećanim raskolom između prebogatih i ostalih (1:99 odsto). I uspon Kine doprineo je razjedinjavanju jer je odvojio privredni prosperitet od demokratije i tako okrnjio najuspešniji tandem u modeliranju društava i sveta. A i doskorašnja unipolarnost (dominacija SAD) razvejala se u multipolarnost (sa više centara odlučivanja o globalnim kretanjima).
Nasuprot impresiji da je globalizacija nametnula jednoličnost, rastu razlike koje poprimaju karakteristike delikatnih deoba oko (ne)održivosti postojećeg stanja. Izborne pobede Trampa i Emanuela Makrona pokazale su da je nezadovoljstvo građana tradicionalnim partijama i kadrovima toliko da čelo države poveravaju političkim “amaterima”. Nije pošteđena ni kancelarka Angela Merkel. Dok je vascela EU od nje očekivala da učvrsti poljuljano jedinstvo kontinentalne zajednice, ona je sada na mukama oko sastavljanja nove domaće vlade, pri čemu će verovatno izgubiti neke od svojih objediniteljskih aduta.
Istovremeno, Evropom se razigravaju snage koje bi da njen dugo usavršavani internacionalizam zamene novim nacionalizmom. Uzori su im izvan nje – Tramp, Putin, Erdogan. A ciljevi često i protiv nje: lansiraju zahteve da se Unija rasformira, iznutra pocepaju pojedine njene članice...
Lud je svako ko misli da je balkanizacija (cepkanje regiona i država, uz održavanje netrpeljivosti) fenomen 19. veka, poručuje komentator Gardijana. Njegov kolega kao da se nadovezuje kad kaže da je katalonski referendum deo haotičnog slamanja autoriteta i legitimiteta tradicionalnih uniformnih nacionalnih država i da predstoji stvaranje novog pokreta u Evropi za korenito redefinisanje identiteta.
Ovdašnji zvaničnici su pak osetili potrebu da hitro optuže Evropsku komisiju za “dvostruke aršine” jerbo je katalonski referendum ocenila kao nelegalan, dok je velika većina članica EU priznala Kosovo iako je ono nelegalno i jednostrano proglasilo nezavisnost. Čuo se i poklič “kako to Katalonija ne može (ka nezavisnosti), a Kosovo može”, koji je zazvučao kao eho svojevremene “upitanosti” Vladimira Putina: “Kad je moglo Kosovo (da proglasi nezavisnost), zašto ne bi mogao i Krim” (da se otcepi od Ukrajine)?
Nisam siguran šta se odavde htelo prozivanjem Evropske komisije, ali je jasno da se katalonski i kosovski slučaj bitno razlikuju. Ovde je “rešenje” proisteklo iz rata koji smo mi izgubili i uspostavljanja međunarodnog tutorstva na Kosovu, a tamo ovom prilikom nije bilo ničega od toga. Uz to, Evropska komisija je stav zasnovala na paragrafima EU, koje obavezuju samo njene članice (među kojima je Španija, koja, uzgred budi rečeno, nije priznala Kosovo, kao ni katalonski referendum).
Mislim da na putu ka EU Srbiji nije bila potrebna ovakva polemika sa EU. Kao ni nedavno s Francuskom zato što nam nije izručila čoveka koji je ubrzo potom postao premijer Kosova, i to uz podršku Srba, bez da im se zamere dvostruki aršini jer oni u suštini i ne postoje. Vladaju interesi i odnosi snaga, s podrazumevajućim promenama kurseva i prioriteta.
Pravu svetsku vest u ovom trenutku predstavlja okolnost, ponavljam po sopstvenom viđenju, da sada lokalni problemi, iskazani katalonskim i kurdskim referendumima, pokazuju moć da prerastu u pozamašnu globalnu nevolju. I da navire, meni strano, doba deoba.
Sluti da će biti “kom opanci, kom obojci”. Ne mora da bude tako. Uticajni američki globalista Džozef Naj sugeriše da princip samoopredeljenja naroda treba da se prilagodi Hipokratovoj medicinskoj zakletvi “prvo ne naškoditi”. Nevolje su ipak neizbežne jer su za primenu Hipokrata nadležni politički hipokriti.
