Izvor: NoviMagazin.rs, 27.Mar.2016, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Kad mogu Obama i Kastro…
Kubanski lider je u Havani u jednom trenutku odstupio od strogog protokola upriličenog za šefa Bele kuće, gotovo kao kad je predsednik Srbije nedavno predsednici Hrvatske u Zagrebu dao “poljubac viška”.
Raul Kastro je desnicom uhvatio Baraka Obamu za levicu i obe ruke podigao uvis, kao da proslavlja zajedničku pobedu ili visoki stepen saglasnosti. Gost se nije zbunio: uzdignutu šaku nije stegao, već je opustio i pretvorio u mahanje, kako se to uobičajava prilikom rastanaka, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << okupljenim novinarima.
Snimak opisanog gesta na kraju konferencije za štampu u Havani odmah je izazvao masovnu pozornost i najrazličitija tumačenja. Neki su taj neočekivani spoj ruku, dok je ovaj tekst išao u štampu, čak tumačili kao znak da Kuba skreće udesno, a Amerika ulevo. Društvenim mrežama će nastaviti da kruže i snimci Obame, pored portreta Če Gevare, gde se našao po protokolarnom pozicioniranju. Kao i “intrigantne” nedoumice, uprkos službenim razjašnjenjima: zašto američkom predsedniku nije bio programiran susret koji je priželjkivao s penzionisanim liderom kubanske revolucije Fidelom Kastrom, zašto ga je Raul Kastro zvanično dočekao “tek” sutradan po prispeću i zašto je doputovao ne samo sa suprugom, nego i sa dve kćerke i taštom?
Datumska koincidencija se prestankom zime na severnoj polulopti podstakla je strateški optimizam: da je počelo “proleće” u odnosima između supersile i njenog latinoameričkog “zadnjeg dvorišta”, gde su oni jedna drugoj jedine “nepodobne”, neposredne, karipske komšije. U poređenju sa bliskoistočnim krvoprolićima i novim diverzijama, koje upravo satiru Brisel, smirivanje na zapadnoj hemisferi predstavlja prvorazredan izuzetak od sve opasnije globalne haotizacije.
Podozrenja i neizvesnosti u vezama između Vašingtona i Havane će i potrajati, možda duže nego i proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji, ali ohrabruje činjenica da je tamo počeo da se kruni jedan od dva poslednja hladnoratovska zida (onaj na Korejskom poluostrvu se nažalost ojačava). I da, pritom, dolazi do prvog direktnog sporazumevanja između država drastično različite snage i sistema.
Da se u najkraćem podsetimo. Obama je prvi činodejstvujući predsednik SAD koji je u poslednjih bezmalo devet decenija posetio Kubu, i prvi koji je na to ostrvo stupio kao šef Bele kuće u striktno bilateralnoj poseti (Kalvin Kulidž je 1928. došao na panameričku konferenciju). U međuvremenu, na ostrvu je 1959. svrgnut prozapadni diktator i na vlast su došli revolucionari predvođeni Fidelom Kastrom, čijem su režimu SAD zavele sankcije koje delimično i sada traju. Zaoštravanje je dostiglo vrhunac u raketnoj krizi 1962. kada je “u poslednji čas izbegnut nuklearni sukob” SAD-SSSR (kao potpore Kubi) zahvaljujući “naknadnom realizmu” tadašnjih lidera Džona Kenedija i Nikite Hruščova (prvi ubijen 1963, a drugi smenjen nepunih godinu dana kasnije).
Otad se promenio ceo svet – raspali su se i SSSR i Varšavski pakt, a potom je počela da opada moć i hladnoratovskih pobednika na zapadu, uz uspon novog istoka (Kine pre svega) – da bi tek od nedavno počela da se menja i Kuba. Pogotovu posle pada cena nafte, što je smanjilo priliv “revolucionarne solidarnosti” iz takoreći jedinog levičarskog petrolejskog “eldorada” – Venecuele.
Te okolnosti, kao i usredsređivanje velikih sila na izazove u neposrednoj okolini, doprinele su ubrzanom odricanju od zadrtosti i u odnosima između SAD i Kube. Potvrđujući drastične sistemske razlike, naročito u poimanju ljudskih prava – pri čemu Vašington ističe pluralističku demokratiju, građanske, kao i slobode izražavanja i preduzetništva, a Havana dostupnost zdravstvenoj zaštiti, prosveti i socijalnoj uravnoteženosti – obe strane su se ovih dana složile da je najvažnije da jedna drugu prihvate takve kakve su.
Nema tu idile kao nigde gde ne postoji uravnoteženost ni snaga ni interesa. Kad Obama kaže da su samo Kubanci, a niko spolja, nadležni da odluče o svojoj sudbini, on podrazumeva delovanje i opozicije i smenjivost na vrhu države, dok Kastro drži da vlast čini najbolje za opštu dobrobit, pa da je nedozvoljivo protivljenje tom kursu.
Poseban značaj ima činjenica da su i Barak Obama i Raul Kastro dogovorili normalizaciju odnosa dveju država pri kraju ličnih mandata. Amerikanac nema više pravo na reizbor i Belu kuću će sledećeg januara prepustiti izabranom nasledniku, a Kubanac se zarekao da neće pretendovati na produžetak svoje vladavine posle 2018.
“Zli jezici” bi rekli da lideri najbolje poteze vuku kad više nemaju vremena da od njih odstupe. Delimično se slažem s njima, uz napomenu: kad su Obama i Kastro uprkos ogromnim razlikama mogli da nađu “zajednički jezik”, zašto njihov “istorijski susret” u Havani ne bi poslužio kao podsticaj drugima da se potrude da krenu putem prevazilaženja dugih, obostrano kontraproduktivnih, netrpeljivosti.
Za Balkan su potrebni i dodaci. Ovde je zajednički jezik izgleda glavni izvor i kontraproduktivnosti i netrpeljivosti.
