Izvor: NoviMagazin.rs, 18.Feb.2018, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Istočni obrti
Ako ste kao strateški kladioničar tipovali suprotno od onog što sugerišu zvanični raporti, mogli ste se ovih dana dobrano ovajditi. Ne, ne mislim na posetu Aleksandra Vučića Hrvatskoj jer se s malo soli u glavi moglo pretpostaviti da će ona proći bez obistinjenja službenih zloćudnih najava, na čija smo izjalovljavanja bar ovde već oguglali.
U vidu imam – istočne obrte. Dok se očekivalo da bukne rat na Dalekom istoku, tamo se pomolio zračak olimpijskog mira, a rat >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << se opet razbuktao na Bliskom istoku usred podgrevanja nade da mu predstoji smirivanje.
Do prvog obrta je došlo kad su se dve Koreje dogovorile da na otvaranju Zimskih olimpijskih igara u Pjongčangu nastupe pod zajedničkom zastavom sa ucrtanom mapom ujedinjene (a odavno oštro podeljene) nacije. Utisak o naglom ublažavanju napetosti na poluostrvu pojačao je dolazak sestre severnokorejskog dinastičko-jednopartijskog lidera Kim Jo Džonga, koja je prenela poziv svog brata Kim Džong Una da ga poseti južnokorejski predsednik Mun Džae In, što je ovaj nagovestio da će učiniti “kad dođe vreme”.
Namah je svet obigrala ocena da je uspela severnokorejska “ofanziva šarma” i da je prvi put relativno mala zemlja, i to prilično izolovana, pa i autistična, uspela da nadmaši supersilu u dobijenom globalno pozitivnom publicitetu. Čak su se pojavile i slutnje da se Južna Koreja odmetnula od pristupa glavnog garanta njene bezbednosti Vašingtona i da je mimo njega krenula u otopljavanje odnosa sa severnim susedom.
Takvim ishitrenostima nema mesta, potvrđeno je iz Seula Vašingtonu, a koji je obznanio da je i sam spreman da pregovara s Pjongjangom. Pre će biti da je reč o usklađenom nastupu Bele kuće i Seula da se nekako krene ka denuklearizaciji Korejskog poluostrva, a da, na čemu insistira i uticajna Kina, njegov sever bude uveren da ga neće zadesiti tragična sudbina zemalja koje su odustale od nuklearnog naoružavanja (Irak i Libija) ili se odrekle takvog arsenala (Ukrajina).
Sve je to “na dugom štapu”. U iščekivanju ništa manje “šargarepe”.
Ipak, vredno je zapamtiti ovaj trenutak kad se učinilo da je mogućno makar privremeno odagnati narasle zebnje od izbijanja prvog nuklearnog rata. Kooperativnost Kima neki pripisuju zaoštrenoj retorici Donalda Trampa, dok kritičari zameraju šefu Bele kuće da je – priznavanjem Jerusalima za glavni grad Izraela i zahtevima za reviziju nuklearnog sporazuma sa Iranom – doprineo novom talasu nasilja na bližem nam istoku.
Nikada u novijoj istoriji situacija na Bliskom istoku nije bila toliko iskomplikovana kao danas. Partneri na jednom frontu su rivali na drugom – konstatuje i Vašington post.
Kad se činilo da je, likvidiranjem tamošnjih uporišta terorističke Islamske države, došlo vreme za povratak regularnosti, nastavili su se novi “nedovršeni poslovi”. U kojima zaista više nije sasvim jasno ko je s kim, ko protiv koga i na šta sve može da iziđe.
Ajmo u najkraćem. Amerikanci i Rusi se hvale da su zajedno i odvojeno srubili teroriste u Siriji, u kojoj su produžena izginuća nedužnih. Članica NATO Turska jeste protiv sirijskog režima, ali još više protiv tamošnjih Kurda u kojima vidi opasnost za podrivanje sopstvenog poretka, pa ih napada i na sirijskoj teritoriji, dok te iste Kurde Amerika hvali kao najrevnosnije borce i protiv vlasti u Damasku i ostataka terorista. Istovremeno je Ankara, po svemu sudeći, ovom prilikom u boljoj koordinaciji s Moskvom nego s Vašingtonom.
Požurilo se sa ocenama da je završen rat u Siriji. Upravo je počeo novi sukob s nesagledivim posledicama – između Izraela i Iranaca koji tamo, kao i Rusi, brane predsednika Bašara el Asada. Prema verziji Tel Aviva, nad Izraelom je oboren iranski dron, posle čega su Izraelci bombardovali iranske baze u Siriji. Sve te navode Teheran demantuje kao “smešne”. Tel Aviv pak saopštava da mu je sa sirijskog tla raketom oboren jedan F-16.
Paradoksalno, ili bar protivno iskustvima, najednom se na Bliskom istoku kao glavna “komunikaciona” snaga ispostavlja Rusija. Jedino ona, cene zapadni analitičari, održava veze u stilu “pomoz’ bože na sve četiri strane”. Unapređuje odnose, osim sa Sirijom i Iranom, s Turskom i Saudijskom Arabijom iako je ova u sukobu sa Iranom za prevlast u regionu, kao što se vidi u pustošenju Jemena.
Analitičari slute da su se možda i Rusija i Turska previše zaigrale. Pa da u pretenzijama da dodatno zamrse bliskoistočni čvor, koji je poodavno zapleo Zapad, mogu da upadnu u situaciju “dala baba dinar da uđe u kolo, a daje dva da iz njega izađe”.
Nije zgoreg podsetiti se da je rat u Siriji počeo kao građanski, a prerastao u internacionalni. Slično kao u bivšoj SFRJ. S tom razlikom što se onda učvršćivao unipolarni, dok se sada gradi multipolarni svet.
Jedno je ipak ostalo isto – najviše stradaju poligoni na kojima se dokazuje neumitnost velikih promena. Lepo bi bilo da korejski slučaj opovrgne ovu inerciju i vrati nas na uvažavanje drevnih principa po kojima su olimpijade zaustavljale neprijateljstva.
Ali, povratak na staro niko ne propoveda. Kao da je skoro svima stalo do nekakvog napretka, čak i kad je protiv opstanka.
