Izvor: NoviMagazin.rs, 15.Okt.2017, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: I na radarima i pod lupom
Beograd je svet. Ta parola demonstranata protiv izborne krađe pre nešto više od dve decenije još čeka na obistinjenje, ali je ovih dana izrazito aktuelizovana iako svetu sada ne ide dobro kao onda ili možda baš zato.
Najnoviju dozu kosmopolitizma ubrizgao nam je, doduše, uspeh u “najvažnijoj sporednoj stvari”. Fudbalska reprezentacija Srbije kvalifikovala se za svetsko prvenstvo u Rusiji sledeće godine i obodrila nas da pomislimo kako nam i u ostalim oblastima sleduje >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << mesto među 32 najuspešnije nacije.
Gde bi nam tek kraj bio da se poistovetimo sa odbojkašicama i košarkašima, koji su se nedavno okitili zlatnim, odnosno srebrnim medaljama na evropskim šampionatima. Po tim merilima, sada bismo bili u “prvoj brzini” projektovane transformacije EU, a ne još daleko od njenih vrata.
Uspesi tri različite selekcije nude jedinstvenu poruku: sve su uspehe postigle uprkos prognozama da su autsajderi. U svetske vrhove vinuo ih je timski duh – suprotan ovdašnjem maniru da sve zavisi od jednog čoveka.
Ovdašnji zvaničnici su se, u međuvremenu, potrudili da sastanak američkog i ruskog pregovarača na našem tlu o sudbini Ukrajine, a bez učešća predstavnika te zemlje, okarakterišu kao uspeh naše spoljne politike koji takođe zaslužuje neku kolajnu. To jest, da smo balansiranjem između Zapada i Moskve postali šampioni u spajanju nespojivosti, za kakve važe dve najveće sile.
Činjenica je, međutim, da je sve upadljivije njihovo nadmetanje za sfere uticaja svuda, pa i u Srbiji, čija vojna neutralnost mnoge više podseća na položaj između čekića i nakovnja nego na zonu podesnu za kooperaciju velikih sila (ako se izuzmu eventualne strateške trampe). Kako, dok je ovaj tekst išao u štampu, nije bilo ničeg konkretnijeg od diplomatskih fraza o ovdašnjim rusko-američkim razgovorima o Ukrajini, posmatračima ostaje da spekulišu nisu li u tom dijalogu bili pomenute i nesaglasnosti oko “nedovršenih poslova” na zapadnom Balkanu.
Istovremeno se predsednik Srbije Aleksandar Vučić upustio u “triatlon”. Prvo je saopštio da mu je Vladimir Putin, kome je čestitao 65. rođendan, poručio da zna da su “međunarodne okolnosti takve da Srbija nije u jednostavnom položaju”, ali da veruje da će srpski narod “prevazići sve probleme”.
Usledio je sastanak sa američkim kongresmenom – jednim od potpisnika poziva Stejt departmentu da pojača podršku Srbiji – s kojim računa da će preneti poziv Donaldu Trampu da “uskoro poseti Srbiju jer bi to bio najbolji pokazatelj uspona srpsko-američkih odnosa”. Hroničari podsećaju i da je nedavno Vučić, posle učešća na samitu u UN, izjavio: “Ako neko misli da je moguće bez SAD postići bilo kakvo rešenje problema u regionu, to prosto nije realno i nema dodira sa stvarnošću”.
A onda je u Beograd prispeo i turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, koji je u popriličnoj zavadi sa EU i SAD. Ovamo je došao iz Ukrajine, gde je rekao da Ankara neće priznati otcepljenje Krima, što se svakako neće dopasti Moskvi, s kojom inače unapređuje delikatnu saradnju.
Najavljujući jačanje ekonomskih veza s nama, našao je za shodno da u napisu za Politiku istakne i sledeće: “Turska i Srbija su dve ključne zemlje na Balkanu. Kao što je Turska u svom neposrednom geografskom okruženju ključ za mir i stabilnost, tako je i Srbija na Balkanu, koji ima multietničku, multikulturalnu i dinamičnu strukturu, u poziciji da otvori put regionu”. U pomenutom neposrednom geografskom okruženju pak bukte ratovi – u Siriji, Iraku…
Beograd je u međuvremenu, povodom reagovanja EU na separatistički referendum u Kataloniji, načinio racionalni korak nazad posle neracionalnog iskoraka napred. Odustao je od slanja protestnog pisma Briselu za “dvostruke aršine” (jedni za Kataloniju, drugi za Kosovo) “jer smo zamoljeni od Španije da to ne učinimo, da ne otežavamo njihovu poziciju. Uradićemo u narednom periodu…” Mislim da navedeno pismo nije ovde ni trebalo da se sroči niti da se na ovaj način objasni zašto nije poslato jer oba postupka nemaju u vidu celinu stvari, u čiju složenost spada i različitost balkanskog i pirinejskog slučaja.
Još neposrednije nas se tiču druge veze sa svetom. Navodno se od MMF očekuje da kaže za koliko mogu da se vrate novci oduzeti od penzija i plata. Predsednička poseta Zagrebu odložena je “jer najnoviji razvoj događaja i atmosfera ne doprinose izgradnji međusobnog poverenja”, dok se obe strane istrajno hvališu da “doprinose stabilnosti regiona”.
Put Srbije ka svetu na koji bi da se ugleda ispresecan je preprekama većim od onih na beogradskim razrovanim ulicama. Iz Brisela i drugih prestonica ponavljaju da treba da uradimo niz stvari na koje nismo navikli – da se uspostavi nezavisno sudstvo, da institucije nadvladaju partokratiju, da je sloboda štampe neprikosnovena demokratska vrednost, da se čisti, ali i dalje ne zagađuje okolina, da se spoljna politika uskladi sa zajednicom kojoj se zvanično teži.
Ovdašnji lider smatra da zbog “veoma opasne situacije” treba da ostanemo “izvan svakog radara”, ali se iz navedenih primera nazire da takav eventualni napor izgleda kao nemoguća misija. Em se sami podmećemo “radarima”, em smo i stalno “pod lupom” da bi se otkrilo šta zaista hoćemo, drugima nudimo, pa i od njih očekujemo – osim sportskih medalja.
