Izvor: NoviMagazin.rs, 22.Dec.2019, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Generacije
Kad je Tajm proglasio 16-godišnju Gretu Tunberg za globalnu ličnost godine, ta objava je, uz priznanje Šveđankinim podvizima u buntovnim mobilizacijama za zdraviju planetu, zazvučala prilično satirički. Pa i prevratnički.
Dodela slavodobitne titule tinejdžerki prosto se narugala svekolikim državnicima koji, uprkos samohvalisanju, uveliko štete okolini. A i nagovestila da mladi s pravom traže da se političarima “u zrelim godinama” okonča monopol na odlučivanje >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << jer su, između ostalog, odgovorni što prvi put u novijoj istoriji mnogih zemalja više ne važi pravilo prosperiteta – da svako pokolenje živi bolje od prethodnog.
Satirična žaoka kao da je najviše ubola kadrovisanje u trci za predsednika Amerike. I aktuelni šef Bele kuće Donald Tramp i favoriti za opozicionog mu rivala kao da učvršćuju gerontokratiju, svi u osmoj deceniji života.
Prevratništvo je pak uzelo maha podalje od SAD, širom sveta. Masovni protesti protiv postojećeg stanja jedno su od glavnih obeležja ove godine, a njihovi glavni akteri su mladi nezadovoljnici...
Već neko vreme lansiraju se alarmi da svetu sledi rat generacija u kojem bi mladi naprečac istumbali i nacionalna ustrojstva i internacionalni poredak. Takve teze su prenaduvane. Eksperti podsećaju na sadejstvo dve drevne krilatice – da je revolucija neka vrsta “oceubistva”, ali i da revolucija “jede svoju decu” – pa upozoravaju da bi u takvom sledu surevnjivosti i surovosti retko ko “pretekao”.
Čini mi se da je u zemljama s kojima se poredimo u toku proces koji bi mogao da se krsti kao revolucija evolucije. Koincidencija istrajnog produžavanja prosečnog životnog veka i smanjivanja dolaska prinova na ovaj svet, što stvara uslove za nove vrste i generacijske konfrontacije i kooperacije.
Te mogućnosti razrađuju mnogi, među kojima se originalnim pristupima ističu dva magazina, vašingtonski Atlantik i londonski Ekonomist. Iako prvi mahom analizira mogućnosti mladih, a drugi starih, i jedan i drugi ukazuju da obe generacije nalaze načine da razbiju ograničenja i predrasude kojima su često izloženi kao “nezreli” ili “prezreli”.
Pozivajući se na ankete, autori u Atlantiku tvrde da su mladi Amerikanci sve aktivniji u disidentstvu. Najmlađi među njima (generacija Z, do 22 godine) većinom, uprkos Trampovom pokliču “Amerika na prvom mestu”, smatraju da postoje zemlje koje su bolje od njihove domovine i time kao da se približavaju viđenjima sve dinamičnije opozicione kongresmenke Aleksandrije Okasio Kortez (30), koja kaže da su njenoj politici bliskija uređenja u skandinavskim državama.
Mladi svih uzrasta tamo, pritom, pokazuju sklonost ka skretanju ulevo i žele sistem u kojem bi oni imali više udela u vlasti, koja bi trebalo da ojača delovanje za povećanje socijalne pravde. Za tako nešto, proizilazi, nemaju većinsku podršku, pogotovo ne starijih, alergičnih na sve u čemu slute “avet socijalizma”.
Analitičari, potom, prognoziraju da će budućnost Amerike proisteći iz ishoda “generacijskog rata”, pri čemu se mladi ispostavljaju kao neka vrsta treće partije, koja prevazilazi omeđenosti dvostranačkog sistema, pa da bi kroz desetak godina mogli da postanu dominantna snaga na domaćoj političkoj sceni. Ali to zahteva organizovanost kakve sada nema, pa bi, u takvoj manjkavosti, “trampizam” mogao da se produži i posle Trampa.
U ambicioznoj ediciji “Svet u 2020” Ekonomist skreće pažnju na fenomen “mladostarih”, zvanih jold, transkripcijom sa engleskog yold (kao kovanice od reči young – mlad i old – star). Sledeća godina označiće početak decenije tog sloja ljudi koji se, uprkos poodmaklim godinama, ne skrašavaju u penziji već nastavljaju da rade, čak toliko da će menjati svet gotovo kao kad su bili u punoj snazi, sugeriše autor.
Iznosi i računicu da će 2020. u razvijenim zemljama biti 134 miliona (11 odsto stanovništva) i da je to grupacija od 65 do 74 leta, čiji sastav raste brže od bilo koje druge dobi sličnog raspona. Najvažnije je da se prema njima razveju sumnjičavost i diskriminacija poslodavaca, pa se navode rezultati istraživanja u nemačkim osiguravajućim i kompanijama za proizvodnju teretnih vozila, prema kojima je produktivnost starijih radnika malo iznad proseka.
Dijagnosticirano je i da se postpenzioni radnik donekle i revitalizuje (kognitivni kapacitet mu se izravna sa godinu i po dana mlađom osobom).
Neće se, naravno, svi složiti s navedenim uzletom i mladih i starih.
Generacijski jaz opstaje i često ga je teško premostiti. Na primer, zemlje čije stanovništvo ubrzano stari ištu mladu radnu snagu, ali se pritom pojavljuje i imigracioni talas, koji je teško kontrolisati i koji pogoduje rastu nacionalizma i populizma kod kuće.
Odnosi među generacijama će, reklo bi se, zaista biti jedno od glavnih obeležja ovog veka. U traženju sklada trebalo bi da bitno pripomogne srednja generacija, onako kao što srednja klasa čini srž demokratije.
Ovde srednjoj generaciji pripadaju i predsednik (49) i premijerka (44). Ali se njihovom politikom tanje i srednja klasa, a s njom i demokratija, kao i sve generacije – odlaskom u prosperitetniji ili na “drugi” svet, pa i nedolaskom na ovaj nam svet.
