Izvor: NoviMagazin.rs, 17.Maj.2015, 10:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Dva trijumfa, sijaset briga
Vlasti širom sveta okitile su se, krajem prošle nedelje, još dva puta tuđim lovorikama. Obeležili su 70. godišnjicu pobede nad nacizmom kao da su joj doprineli pa i da njima sleduje porcija junačke ovekovečenosti, a ujedno su i pozdravili novi mandat britanskog premijera, računajući da će takav izuzetak od pravila brze smenljivosti u vremenima krize, delovati zarazno i uveriti njihove podanike da je bolje da održavaju nego da menjaju vladajući kurs i kadrove.
Takva >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << intimna poistovećenja bila su, mestimično, nadahnutija pa i nedvosmislenija od javnog odavanja počasti istorijskim i izbornim trijumfatorima. Uz ostalo i zato što ni velika moskovska parada 9. maja ni reizbor britanskih konzervativaca nisu, u suštini, usporili ubrzavanje strateških neizvesnosti.
Prvi put u novijoj istoriji, oba ta slavlja je, istovremeno, natkrililo sijaset novih briga, dalekosežnih i zaoštrenih podela. Čak tolikih da mnogi analitičari strepe za budućnost Evrope, a time i sveta.
Nedolazak većine svetskih lidera na rusku paradu pobede, svedoči da još nije ni na pomolu makar privremeno rešavanje ukrajinske krize, koja preti da se ustali kao poligon za testiranje novog oblika ne samo hladnog već rata uopšte. Ta kriza je izbila povodom razgraničenja Evropske unije i Rusije u njihovom obostranom širenju, a gotovo paradoksalno, sada su rezultati izbora u Ujedinjenom Kraljevstvu takođe povećali neizvesnosti u traganju za odgovorom na pitanje – kako treba da se preuredi Evropa i dokle dopire njena Unija, čiji je ono član.
Reizbor Dejvida Kamerona naveo je pojedine ironičare da taj čin definišu kao “pobedu Engleske a poraz Velike Britanije”, imajući u vidu da je izborni “cunami” u Škotskoj povećao izglede tamošnjeg pokreta koji se zalaže da ona postane nezavisna država. Uporedo rastu i secesionistički pritisci druge vrste – da se Britanija ocepi od EU, pri čemu bi sadejstvo dva separatizma, a slutim da nijedan neće uspeti, dovelo do raspleta dostojnog latinoameričkog literarnog “magičnog realizma” – da EU izgubi Britaniju a ova izgubi Škotsku koju bi dobila EU…
Verujem da će se natezanja Londona sa Edinburgom i Briselom završiti kompromisima iako će se teško postići. Najizvesnijim mi se čini ishod po kome ni Britanija ni EU neće ostati onakve kakve su sada.
Prilično je izvesno i da se reizbor Kamerona, koji je najavio referendum o članstvu u EU, manje dopao njegovoj partnerki, nemačkoj kancelarki Angeli Merkel, nego ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, iako on slovi za glavnog strateškog protivnika Zapada koji je, zbog amputacije dela Ukrajine, zaslužio sankcije. Moskvi odgovaraju nesaglasnosti unutar EU, pogotovu između Berlina i Londona, kao evropskih okosnica, zajedno s “lelujavim” Parizom, zapadnog saveza, čije je kormilo i dalje u rukama SAD. Izvesno je, isto tako, da zasad Rusija više gubi u režimu sankcija nego oni koji su joj ga zaveli, pri čemu je među velikim silama opet, izgleda, na opipljivom dobitku samo – Kina, unapređujući poslove na obe uzajamno odbojne strane…
Vratimo se višeznačnoj koincidenciji proslavljanja dva pomenuta trijumfa. Jedna od zajedničkih karakteristika rezultata britanskih izbora i moskovske parade, najmasovnije po učesnicima, a oskudne po broju stranih lidera, jeste to što su oba događaja drastično opovrgla – autoritativne prognoze.
Rusija se, naime, vraća na glavnu svetsku scenu kao velika sila, što gotovo niko nije predskazivao posle raspada SSSR, poraženog u hladnom ratu, kada se činilo da se ona svodi na drugorazrednog aktera u procesu koji je označavan kao “kraj istorije”, s neprikosnovenom dominacijom Zapada. Gotovo isto toliko su omašila i, dosad vrlo pouzdana, istraživanja mnjenja u Britaniji jer su izbori, koje su anketari najavljivali kao “najneizvesnije u novijoj istoriji”, doneli ubedljivu pobedu konzervativcima.
Kad se ima u vidu i da je još istrajni globalni finansijski lom takođe bio “iznenađujući”, ostaje nam da se zapitamo šta je još dalekosežno predvidljivo, u našim, na sve strane raštrkanijim, životima. Neproverljivost dalekometnih iskaza otvara nedogledne prostore maštarijama.
Češki predsednik Miloš Zeman se, na primer, nije libio da pretpostavi da bi za 20 godina Rusija mogla da postane članica EU. “Komedijant slučaj” je baš taj rok ubeležio i za izgradnju polovine projekta Beograd na vodi, koji je po prethodnim najavama, trebalo da se kompletira u ovoj deceniji, pa malo posle...
Po nas, kao i obično, stvari na međunarodnoj sceni teku tako da nam nagoveštavaju dodatno neugodne izazove. Jer, i odsustvo većine lidera s moskovske parade i pobeda britanskih konzervativaca, najavljuju povećanje neizvesnosti u Evropi, pri čemu će, najverovatnije, biti sve manje manevarskog prostora za bilo kakvo balansiranje između Zapada i Rusije. Pogotovu za zemlju, kao što je naša, koja bi da se sistemski integriše sa EU, a za očuvanje svog osporenog teritorijalnog integriteta oslonac traži u Moskvi.
