Izvor: NoviMagazin.rs, 04.Okt.2015, 09:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Duel Obama – Putin oko Asada
Baš u danu kad je “krvavi mesec” zloslutio da “počinje kraj sveta”, par najnadležnijih za takvu eventualnost izveo je na najveću scenu: dvoboj, koji je delovao utešno, bar utoliko što je uverio da raspolaže potencijalom da potraje beskrajno. Da će ga se nagledati i još nerođeni.
Reč je, naravno, o verbalnom duelu šefa Bele kuće i čelnika Kremlja, u njujorškoj palati Ujedinjenih nacija, koji se od, pređašnjih zađevica između Vašingtona i Moskve, razlikovao >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << po specifičnoj, praktičnoj, imitaciji sada modernih virtuelnih kontakata, u vidu komunikacijske bliskosti, uz izostanak neposrednog dodira i oslovljavanja. Barak Obama i Vladimir Putin su se sa govornice UN, u ponedeljak, međusobno okrivljavali za, takoreći, sva zla ovog sveta, a da se nijednom, kako svedoči izveštač Gardijana, nisu poimence prozvali, i pride – kad je jedan od njih bio za mikrofonom, drugi nije bio u dvorani, među slušaocima.
Originalnost se ispoljila i u okolnosti da je od njihovog dijaloga, s govornice posrednog, a potom i u četiri oka, do javnosti doprlo mnogo manje od onoga što se, s vanrednim nestrpljenjem, koje je, doduše, ličilo na šezdesetosmašku devizu “budimo realni, zahtevajmo nemogućno”, očekivalo. Novost se ispoljila i u spremnosti ruskog predsednika da – za razliku od američkog kolege, umesto koga su se oglasili ovlašćeni predstavnici – neposredno posle sastanka, opšti s novinarima.
Još veću neobičnost predstavlja činjenica da su se dve velike sile našle u, zasad nerešivom sukobu, oko sudbine treće strane, i to malenkosti, kakva je sirijski predsednik Bašar al Asad. U najkraćem, prema onome što se doznalo, Obama i Putin se slažu da je potreban što širi savez u borbi protiv terorizma – naročito protiv tzv. Islamske države – i da je neizbežno preoblikovanje Sirije, s tim što prvi smatra da to treba da se izvede odlaskom Asada s vlasti, dok drugi insistira da dotični ostane za nacionalnim kormilom kao “deo rešenja, a ne kao deo problema, što su teroristi, protiv kojih se i svi borimo”.
Svakome sa “zrnom soli u glavi”, takvo preganjanje liči na neslanu šalu. Uloga ličnosti mogla je, znamo, da bitno utiče na istoriju, ali to nije slučaj sa sudbinom Asada: ona je danas samo prigodni simbol za mnogo značajnija nadmetanja SAD i Rusije, pa i drugih sila, za preuređivanje izmoždene Sirije, raspamećenog Bliskog istoka i mestimično izluđujućih globalnih odnosa, a što se sve ogleda i u rekordnom masovnom prilivu migranata i izbeglica u, za to nedovoljno sabranu, Evropu.
Sva je (ne)prilika da u Siriji prisustvujemo još jednom velikom lokalnom ispaštanju, povezanom s globalnim svođenjem računa. Rusija u njoj brani jedinog dugotrajnog bliskoistočnog saveznika i svoju jedinu tamošnju vojnu bazu, koja će se plovnim putem povezati sa još većim uporištem na Krimu, amputiranom od Ukrajine (kojoj je pre pola veka pripojen improvizacijom u docnije rastočenom sovjetskom režimu), a Amerika mnogo više – svoj spoljni monopol u oblikovanju zbivanja na Bliskom istoku i njegovog poodmaklog “proširivanja”.
Još šire gledano, Moskva se preganjanjem oko Sirije zahuktala ka povratku u status globalne sile, što je naum koji joj je Zapad osporio sankcijama zbog njenog rastakanja Ukrajine, koje ona pravda njegovim pokušajem da tu zemlju preseli iz neutralnosti u orbitu EU i NATO. Slutim, pri tom, kompromis u kome će Sirija postati ogledno dobro za instaliranje sistema koji će, sve pod plaštom zastupanja volje lokalnog naroda, oblikovati spoljne sile, svojim dogovorom, po šemi “bolje pakt nego rat, između nas”.
Ostanu li te spoljne snage, svaka pri svome, ne piše nam se dobro. Niko ne brani teritorijalni integritet Sirije, nego Rusija koja ga je razbila u Ukrajini, kao što niko energičnije ne zastupa promenu režima u Damasku, nego Zapad čije su intervencije u Iraku i Libiji, autokratije smenile totalnom haotizacijom. U oba slučaja mi smo, sa samoproklamovanom neutralnošću, “između čekića i nakovnja”.
U senci američko – ruskog nadgornjavanja, ostali su dalekosežniji, a time i još teže dostižni, ciljevi svetske organizacije. Među njima je i usvojeni dokument za održivi razvoj sa 17 ciljeva i 169 meta za koji eksperti smatraju da je preobiman (toliko da je teže saglediv i od okončanja radova za Beograd na vodi).
Sa ovogodišnjeg, jubilarnog 70. zasedanja Generalne skupštine UN, koje je trajalo dok je ovaj tekst išao u štampu, verovatno će najjači utisak ostaviti ono što na njemu nije ni nagovešteno a kamoli rečeno – kako će se rasplesti, na čiju, (ne)posrednu korist ili štetu, “čvor” u Siriji. Ključ rešenja je u rukama Amerike i Rusije, ali one insistiraju da je presudna reč Asada, koga, zapravo, niko više ni za šta bitno, ne pita. Kao da je i on – programirana izbeglica.
.jpg)
