Izvor: NoviMagazin.rs, 12.Okt.2014, 10:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Drame i kod Obame
Vanredna iskušenja sa sastavima zaduženim za sprovođenje zakona i očuvanje reda…
Između nas i Amerikanaca opet se ispostavila sličnost kakva se dešava samo slučajno, a najčešće, kao sada, u neugodnim slučajevima. I tamo su iskrsla vanredna iskušenja sa sastavima zaduženim za sprovođenje zakona i očuvanje reda.
Dok je ovde protestima advokata i policajaca otežan rad pravosuđa, koje treba da istraži zašto je grupa žandarma iz kordona za zaštitu Prajd >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << parade tukla premijerovog brata, u Vašingtonu su ostavke podneli državni tužilac (ministar pravosuđa) Erik Holder i direktorka Tajne službe (nadležne za obezbeđivanje šefa države) Džulija Pirson, pokazavši da postoje slabosti i u aparatu najjače države u svetu. Obe te vremenske, pa i koincidencije potresa u vrlo delikatnim sektorima, ukazuju na širu pojavu učestalih poremećaja u funkcionisanju raznih sistema.
Podsetimo se dešavanja kod drugih, u najkraćem. Jednopartijski sistem harmonije u Kini doživljava iskušenje sa demonstracijama u Hong Kongu za širenje specifične demokratičnosti, Rusija je potpala pod sankcije Zapada zbog aneksije dela Ukrajine, odgovorivši uzvratnim kaznenim merama, popularnost predsednika Francuske pala je na rekordno nizak nivo, Španiji i nizu drugih zemalja preti secesionizam kojem je Britanija nedavno jedva odolela obećavši vanrednu decentralizaciju, “arapsko proleće” se uklopilo u hroničnu nestabilnost Bliskog istoka, koju je tzv. Islamska država učinila dodatno tragičnom...
Ovom prilikom posvetio bih se pretežno američkim gibanjima. Pretežno zbog tamošnjeg preokreta od prvog izbornog slogana “kod Obame nema drame”, do sadašnje situacije u kojoj se oko Baraka Obame nižu svakojake drame.
Pomenute ostavke lišile su američkog predsednika dva kadrovska originala – prvog Crnca na čelu pravosuđa i prve žene za kormilom tajne službe. Odlazak Pirsonove je posebno indikativan (Holder se, izgleda, povukao zbog “premora” u čuvanju leđa prijatelju-predsedniku pri nadgornjavanju sa snažnom, desničarskom opozicijom), jer je usledio posle niza propusta njenih agenata, zbog kojih je bio ugrožen fizički integritet vrhunskog originala: Obame, prvog Crnca na čelu Bele kuće.
Pripadnicima Tajne službe je dokazan nemar zbog koga su, bar tri puta, priličnoj opasnosti bili izloženi predsednik ili članovi njegove porodice. Sa četiri dana zakašnjenja su, tako, registrovali da je novembra 2011. iz nepropisno parkiranog automobila ispaljeno više hitaca na Belu kuću i o tome odocnelo obavestili predsednika; pa da je prošlog septembra ogradu preskočio i po predsedničkoj palati nožem vitlao nastrani pojedinac; a “kap koja je prelila čašu bilo je potonje saznanje da je Obama samo nekoliko dana ranije, u Atlanti gde je došao da predstavi plan borbe protiv ebole, bio u liftu sa “honorarnim bezbednjakom” koji se neovlašćeno i naoružan revolverom našao oči u oči sa šefom države...
Za smenu u vrhu Tajne službe presudni, treći, propust otkrili su novinari-istraživači Vašington posta, koji su istovremeno preneli i iskaz “insajdera” da se Obami upućuje tri puta više pretnji nego njegovim prethodnicima u Beloj kući. A neshvatljivo je da, uprkos tim okolnostima, tehnološki najbolje opremljena agencija (sa oko 6.500 zaposlenih i godišnjim budžetom od milijardu i po dolara) nije bila u stanju da dovoljno obezbedi lidera, dodao je komentator magazina Njujorker.
Opozicioni republikanci su odmah iskoristili priliku da nastave sa packama Obami. Da je, navodno, toliko zapustio državničke dužnosti da ne može ni sebe dovoljno da obezbedi, a kamoli da naciji očuva osporeni status globalnog lidera.
Najoštrije mu zameraju slabljenje vojne moći Amerike i “uzdržanost” u primeni tog bitnog elementa njene nadmoći u međunarodnom odmeravanju autoriteta. Pred parlamentarne izbore, sledećeg meseca, Obama je vojnom intervencijom protiv terorista Islamske države pokušao i da uveri domaću javnost, u kojoj mu je rejting prilično nizak (oko 40 odsto podrške), da se ne libi primene sile kad je to “neophodno”.
Takvim poduhvatom izazvao je, pak, negodovanje istrajnih mu podržavalaca, koji su se nadali da će on odoleti tradiciji da svaki američki predsednik “mora” da se iskaže i nekom oružanom akcijom. Drugačiju kritiku uputila mu je i stranačka koleginica Hilari Klinton, kojoj se opet pripisuju predsedničke ambicije, nagovestivši da bi ona bila energičnija u suočavanju sa spoljnim protivnicima...
Ispada da je Obaminom politikom malo ko zadovoljan. Među nezadovoljnima je svakako i on. Nije mu se ostvario naum da u mandatima iskombinuje mirotvorne učinke Džona Kenedija i Martina Lutera Kinga.
U tom neuspehu Obamini podržavaoci vide i jednu povoljnu okolnost. Uprkos mnogobrojnim pretnjama raznih fanatika, odlascima bliskih saradnika i propustima Tajne službe, mimoišla ga je tragična sudbina oba njegova uzora. U tome mu je možda pomogao i njegov duh, spreman da prihvati pravila igre po kojima, da bi jedan lider napravio male promene u američkom društvu, mora da podnese da ono njega promeni mnogo više.
