Izvor: NoviMagazin.rs, 26.Jul.2015, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Dragocena novina
Dogovorom sa Iranom, velike sile najzad su pokazale da zajedničkim nastupom mogu da umanje bar jednu od globalnih napetosti koje, međusobnim preganjanjima, često uvećavaju. Uz podrazumevajuće pritiske s pozicije jačeg, izdejstvovale su trampu po kojoj se Teheran obavezao da dugoročno obustavi procese koji slute na pravljenje atomske bombe, a da će mu, za uzvrat, postepeno uklanjati ekonomske sankcije.
Uporedo s realnim upozorenjima da primeni i kontroli dogovora mestimično >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << sleduju rokovi dugi kao i sam proces pregovora, počet pre 10 godina, u većem delu sveta se rezultat diplomatskog maratona, doživljava kao dragocena novina u regulisanju međunarodnih odnosa, sve više zaglavljenih po strateškim ćorsokacima. Sporazum šest sila (SAD, Britanije, Francuske, Rusije, Kine i Nemačke) sa Iranom, smanjuje, naime, neposredni rizik od širenja nuklearnog oružja i, mada ne otklanja hronične eksplozivnosti na “proširenom Bliskom istoku”, reafirmiše delotvornost kompromisa: obe pregovaračke strane su prilično zadovoljne – zato što nijedna nije sasvim zadovoljna.
Opisu originalnosti u dogovoru moćnog seksteta sa Teheranom, doprinele su i dve, vrlo originalne, naznake šefa Bele kuće Baraka Obame. Izjavio je da aranžman “ne bi bio moguć bez Rusije”, kao člana šestorke, i da će “Iran biti, i da treba da bude, regionalna sila” (ali da nikako ne iritira okolne države).
Ovim parom priznanja, Obama je potvrdio prigodnu privrženost svom kursu da je dobro pregovarati s neprijateljima (u šta se uklapa i uspostavljanje diplomatskih odnosa s Kubom, prekinutih 1961) i da niko više – pa ni Vašington – ne može sam da rešava velike svetske probleme. Sadašnji pristup Iranu (s kojim formalni diplomatski odnosi ne postoje već tri i po decenije, posle tamošnje islamske revolucije i uzimanja američkih diplomata za taoce) uporedio je s potezima Ričarda Niksona prema Kini (početkom 1970-ih) i Ronalda Regana prema SSSR-u i (1980-ih), koji su onda važili za mnogo veće protivnike SAD. Iako je izričito rekao da ne smera promenu režima u Teheranu, pominjanjem dvojice davnih mu prethodnika, podsetio je hroničare na kolateralne efekte pomenutih angažmana: Sovjetski Savez i njegov istočnoevropski pakt su se raspali, a Kina se preokrenula ka modernizaciji, kombinovanjem zapadnih dostignuća i jednopartijskog sistema.
Republikanska opozicija ipak oštro kritikuje demokratu Obamu da, takoreći, Ameriku svodi na crtać u kome je ona mačor Tom koga svaki čas nadmudruje i podsmehu izvrgava neki miš Džeri, kao sada Iran. Pojedinci među njima čak traže vezu između njegovog srednjeg imena Husein i “popustljivosti” prema Teheranu. Konzervativci u Iranu, istovremeno, zameraju predsedniku Hasanu Rohaniju da se odrekao dela suvereniteta pristankom da nuklearne reaktore nadziru međunarodni inspektori i da je naivno poverovao “velikom Satani”, kako dugo etiketiraju SAD.
U suštini tih otpora sporazumu iz Beča, čini mi se, leži navika konzervativnih krugova u SAD i u Iranu da im je od vitalne važnosti postojanje velikog neprijatelja. Imaju ga, još, jedan u drugome, ali sa izgledima da ga zajednički nađu – u trećem, kakvim se ispostavila teroristička Islamska država, koja surovostima zgražava Zapad, a kao ofanziva zabrinjava šiitski Iran, koji u njoj vidi pokušaj revanša sunitske Saudijske Arabije za prethodno širenje uticaja Teherana na postsadamovski Irak i podržavanje, takođe “bratske” mu, šiitske vlasti u Siriji.
Vašington i Teheran, su istovremeno istakli da se u pregovorima o nuklearnom reprogramu nisu pominjale ostale teme. Previše je u njima i istorija i storija koje ne mogu da svare.
Zvanični Izrael je ono što su pregovarači u austrijskoj prestonici nazvali “istorijskim sporazumom”, okarakterisao kao “istorijsku grešku”. Premijer Benjamin Netanijahu je poručio da će nastaviti da na Iran gleda s krajnjim podozrenjem, u čemu ga podržava Obamina opozicija u SAD.
Najvažnijim događajem mi se čini, ipak, saglasnost šest velikih sila, koje su dogovor iz Beča pretočili u rezoluciju Saveta bezbednosti UN. Uspe li ta diplomatska originalnost, nije isključeno da će vrhunska šestorka pokušati da sličan metod, produktivne trampe, primeni i u rešavanju drugih izazova.
Velike sile, u današnje vreme, po pravilu ne mogu da se slože oko načina rešavanja velikih kriza. Rezultat pregovora u Beču je delikatan izuzetak. Vraća na svetsku scenu moć konstruktivne saglasnosti sila, posle niza nesaglasnosti kojima su širile ili održavale krize po svetu.
Dobro bi bilo kad bi se pokazalo da dogovor šest velikih sila sa Iranom nagoveštava tranziciju na najvišem međunarodnom nivou, od konfliktivnosti ka konstruktivnosti u kojoj će svi biti prilično zadovoljni zato što niko nije sasvim zadovoljan. Na taj način bi se povećali izgledi za pronalaženje održivih, kakvih – takvih, rešenja za situacije u kojima su svi istrajno samo nezadovoljni – od Iraka, Sirije, Avganistana, Ukrajine, masovnih migracija, pa sve do “nedovršenih poslova” na zapadnom Balkanu.
