Izvor: NoviMagazin.rs, 22.Mar.2015, 11:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Dinastije bez krune
Eventualno ponovno izglasavanje izdanka porodica Buš ili Klinton za predsednika SAD umanjilo bi poverenje u kadrovske širine i domete demokratije
Amerika sebe, s pravom, definiše kao zemlju (svestranih) mogućnosti, ali se ovih dana ispostavlja da je u tome preterala toliko da u njoj jedna ista pojava može biti i nešto – već viđeno i dosad neviđeno. Već je viđeno, u najkraćem, da su članovi porodica Buš i Klinton poduže igrale glavne ili doglavne uloge u vlasti. >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << A neviđeno je to što se opet, i to kao favoriti, njihovi predstavnici pripremaju za maraton ka Beloj kući, pri čemu bi, ko god od njih pobedio, tamošnja demokratija mogla da se, dobrim delom, svede na nešto što ni u SAD ni među drugim silama koje oblikuju savremeni svet još nije zabeleženo niti programirano: na praktično aminovanje dvoimene i Ustavom nepredviđene – dinastije.
Pridružujem se, tim povodom, apelima da se, zarad ne samo Amerike nego i sveta, tako nešto ne dogodi. Konkretno: da na izborima koji većini nas ostalih izgledaju daleko, a Amerikancima blizu, u novembru sledeće godine za šefa Bele kuće ne budu izabrani ni Hilari Klinton (67) i Džeb Buš (62), iako oboje upravo važe za glavne, još neozvaničene, kandidate – ona u Demokratskoj, a on u Republikanskoj partiji.
Čini mi se, naime, da bi eventualno izglasavanje nekog od njih dvoje umanjilo poverenje u kadrovske širine i domete demokratije kao sistema koji, uz sve ostalo, obezbeđuje da u političkom nadigravanju učestvuje što više, kompetentnih, ali ne i nezamenljivih, igrača.
Da se podsetimo, u najkraćem, tekuće dinastičnosti. Počela je sa Džordžom Bušom starijim koji je bio potpredsednik Ronalda Regana od januara 1981. do januara 1989, a predsednik naredne četiri godine. Sledeća dva mandata Belom kućom je gazdovao Bil Klinton, posle koga je, takođe osam leta, na istoj funkciji bio Džordž Buš mlađi.
Januara 2009. najvišu dužnost preuzeo je Barak Obama, formalno presekavši rokadu Buš-Klinton na vlasti, ali ne i interes da se ona nastavi. Iako je u bespoštednom partijskom nadmetanju 2004. iz trke ka Beloj kući eliminisao Bilovu suprugu Hilari Klinton, baš nju je odmah, kao “nezaobilaznu”, postavio za šeficu diplomatije, što je položaj na kojem se zadržala sve do 1. februara 2013. Taj njen izlazak iz administracije mahom je, s prilično argumenata, tumačen – kao priprema za predsedničke izbore krajem 2016, a za koje se istrajno oštrio i Džeb Buš, drugi sin prvog Buša u ovom nizu...
Bilo bi smešno da Amerika ne može da nađe više od dve, tri porodice koje bi njom vladale – upozorila je Barbara Buš, supruga oca porodične dinastije, pri čemu je taj njen stav podržalo čak 69 odsto ispitanika u jednoj autoritativnoj anketi. Ipak se to “smešno” ozbiljno potvrđuje: Bušovi i Klintonovi su, naizmenično i u različitim, ali uvek bitnim dozama, drmali i svojom zemljom i svetom više od tri decenije i računaju da mogu još. Ironičari su stoga lansirali žaoku da se Amerika od jednofamilijskih, političkih, nekrunisanih, dinastija (kakvih je poprilično, a među kojima su “najistureniji” nasledni redovi severnokorejskog Kima, sirijskog Asada, kubanskog Kastra, pakistanskog Buta, indijskog Nehru-Gandi, argentinskog Perona pa Kiršnera), razlikuje po tome što nema direktnog transfera vlasti na srodnike i što na “tron” pretenduju dve porodice iz dve partije.
Šta je to što Amerikance nagoni da se opredeljuju za “dinastije bez krune”, iako su se izborili za nezavisnost od londonske krune, pa i uobičavaju da se izruguju “zastarelim” protokolima u evropskim kraljevinama? Istraživači ovog fenomena odgovore traže na sve strane. Prema jednima, ključ je u narastajućoj selebriti kulturi, veličanju osoba po njihovoj prepoznatljivoj, često isforsiranoj, pojavnosti u medijima i estradnim masovkama. Drugi sugerišu da je reč o biračkoj inerciji, dok treći slute da dinastičnosti pogoduju čvrste i suštinski važne veze između kapitala i politike, tako da se glavni ulagači u izborne kampanje radije opredeljuju za proverene nego za izazovne kadrove...
Nije, naravno, uvek tako. Barak Obama je, na primer, takoreći “pravo niotkuda”, na izborima prosto samleo mnogo poznatije rivale i postao prvi crnac (tačnije – melez) na čelu Bele kuće.
Hilari bi mogla da načini drugi uzastopni prevrat – kao prva žena za kormilom jedine supersile i da se priključi timu porodica koje su po dva puta predsednikovale Amerikom (pre Bušovih, još Adamsi, Harisoni i u daljem srodstvu Ruzvelti). Džeb bi, pak, u istoriju mogao da uđe kao čovek koji je kompletirao prvi “het-trik”: da njegova familija postane prva koja je tri puta, u najužem svom krugu, iznedrila predsednika SAD.
Nadam se da će oboje pre otići u drugu vrstu istorije – u arhivu neostvarenih ambicija. Zarad – demokratije, kojoj ne priliči da fabrikuje dinastije i da od porodične loze pravi dobitni loz u “lutriji” gde je premija vlast. Verujem da u Americi, u skladu s njenim najboljim običajima, mogu da se pojave takmaci koji će Belu kuću osvojiti ponudom – programske inovacije, a ne familijarne inercije...
