Izvor: NoviMagazin.rs, 24.Jan.2016, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Dan primene dogovorenog
Dočekasmo Dan primene, ostvarivanja dogovorenog, kako je nazvana subota, 16. januara, kada je potvrđeno da se i Iran i šest velikih sila drže uzajamno date reči za ublažavanje jedne od najvećih pretnji svetskoj, već uzdrmanoj, bezbednosti.
Izveštaj o tom retkom fenomenu, verovatno je nagnao mnoge žrtve “prodaje roga za sveću”, na pomisao da bi bilo dobro da se takav Dan proglasi za internacionalni praznik: poštovanja, sada prečesto i opasno izneveravanih, obećanja.
>> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << />
Izvesnije je, međutim, da bi ekranizacija procesa u kome je Islamska Republika dokazala da se odriče postupaka koji slute na pravljenje atomske bombe, za šta se nagrađuje ukidanjem većine međunarodnih sankcija, mogla da dobije Oskara za originalni scenario ili dokumentarac. I da čak preraste u televizijsku seriju, sa epizodama koje bi proizlazile iz udarnih vesti, kakve su nas zasipale ovih dana.
Prilozi dramatizaciji potrajali su do Dana primene (Implementation Day) Zajedničkog sveobuhvatnog plana akcije usaglašenog u Beču prošlog jula, pa i “dan posle". U globalnu stratešku priču, delimično predstavljanu i kao jednu od ključnih storija za budućnost čovečanstva, u poslednji čas su ubačene i ljudske sudbine. Iran je prvo pustio “zalutale” američke mornare, a zatim sa SAD razmenio pet svojih za sedam tamošnjih zatvorenika. I taman kad je neko pomislio da slede novi koraci približavanja između dve zemlje, čiji su diplomatski odnosi prekinuti pre tri i po decenije (kada je islamska revolucija posle svrgavanja cara, 444 dana kao taoce držala više od 50 američkih diplomata) Vašington je zaveo nove sankcije Teheranu zbog isprobavanja balističkih raketa, pridodajući ih drugim kaznenim merama na kojima istrajava.
Značaj Dana primene, ipak, niko ne osporava. Sledi moja sažeta lista registrovanih podrški i kritika.
1. Velike sile ( SAD, Britanija, Francuska, Rusija, Kina i Nemačka) su pokazale da zajedničkim nastupom mogu da, uprkos međusobnim nesuglasicama, projektuju rešenje koje vodi ka smanjivanju strepnji od širenja nuklearnog naoružanja i istovremeno omogućava Iranu da se oporavlja od dugotrajnih sankcija i u globalni poredak vrati kao faktor rešenja a ne kao deo problema na raspamećenom proširenom Bliskom istoku.
2. Dan primene se afirmiše kao način da se multinacionalni spor rešava tako što će se sve pregovaračke strane, bar u ovoj fazi, osećati kao pobednici u ostvarivanju sopstvenih ciljeva, bez da ikoga proglase gubitnikom.
3. Već drugi put se – posle kompromisa oko Sirije – pokazuje da SAD i Rusija, u čijim oživelim nadmetanjima pojedinci naslućuju imitaciju hladnog rata, uspevaju da se međusobno usaglase čak lakše nego sa zavađenim lokalnim stranama koje, zastupaju, naoružavaju, predvode ili inspirišu.
4. Paradoksalno, iako Amerika doživljava Iran kao remetilački faktor, najviše je doprinela jačanju njegovog uticaja na proširenom Bliskom istoku, naročito neopravdanom Bušovom vojnom invazijom Iraka 2003. gde su potom vlast od sunita preuzeli šiiti, bliski teheranskoj šiitokratiji.
5. Ništa manje paradoksalno, u najnovijim nadgornjavanjima na Bliskom istoku, Rusija je stala na stranu šiita (vojno braneći Asadov režim u Siriji i povezujući se s vlastima u Bagdadu, koje je projektovao Vašington, i Teheranu) iako se na njenoj teritoriji, i u neposrednom okruženju, nalaze mase sunita, islamskog krila koje je pretežni oslonac Amerike u muslimanskom svetu.
6. Sporazumevanje velikih sila s Teheranom, dodatno je potreslo Bliski istok, gde se na obalama Persijskog zaliva pojačava napetost, pogotovu između Saudijske Arabije i Irana. Čiji su diplomatski odnosi u prekidu posle nedavnog saudijskog pogubljenja buntovnog šiitskog sveštenika i protestnog napada na saudijsku ambasadu u Teheranu.
7. Uznemiren je, naravno, i Izrael kome su prethodne teheranske vlasti pretile da će ga uništiti, pa upozorava da će pomno pratiti kretanja u Iranu i da mu neće dozvoliti da se nekako domogne atomske bombe.
8. Sporazumevanju Zapada i Irana bitno su doprinele dve okolnosti: pad cene nafte, što je, pored sankcija, doprinelo klecanju iranske ekonomije, i istovremeno liderstvo dvojice državnika koji prednost daju kooperaciji nad konfrontacijom, za kakve važe Barak Obama i Hasan Rohani. Obojici je, čini se, čak bilo lakše da se međusobno usaglase nego da otklone otpor unutrašnjih protivnika čiji bi uspeh na ovogodišnjim izborima mogao da zatamni blesak “istorijskog nuklearnog sporazuma”.
Vajda od ostvarivanja sporazuma seksteta velikih sila i Irana, zasad, kao da nadjačava strepnje. Duh kooperacije mogao bi da prevladava konfrontacije, nadam se.
U tom pogledu me ne podupire iskustvo, što uzimam kao pozitivan znak. Nije vreme za reprizu nego za promene, od kojih bi, svuda pa i ovde, najveća bila – poštovanje date reči, primena dogovorenog i u spoljnoj i u unutrašnjoj politici, kao što se zbilo u Danu primene. To bi pogotovu bilo poželjno ovde, gde su čak i smene na vlasti češće od obistinjenja obećanja s kojima se osvaja vlast.
