Izvor: NoviMagazin.rs, 05.Jun.2016, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Cirkus, ciklus…
Izborni ciklusi sve češće liče na cirkuse, a takvo preobraćanje upravo je doživelo vrhunac. Zboru birača, među kojima su najupadljiviji bili kostimirani po uzoru na odeždu filmovanih junaka, jedan pretendent za lidera stranke predstavio se ličnim striptizom, dok se jedan od kandidata za šefa države pojavio sa čizmom na glavi.
Za vreme konferisanja u predvorju su se izvodile akrobatske tačke, a spektakl je upotpunjavao i plakat na kojem su predsednici SAD poistovećivani >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << sa bivšim vođima komunističkog centralnog planiranja.
Sve ovo odigralo se na Floridi, u Orlandu, gde se nalazi i čuveni Diznilend, a na konvenciji Libertarijanske partije, čiji su učesnici prošlog vikenda izabrali svog predsedničkog kandidata, za koga računaju da će pomrsiti račune favoritima za stupanje na čelo Bele kuće, demokratkinji Hilari Klinton i republikancu Donaldu Trampu. Elementi rijaliti šoua, ispoljeni na pomenutom skupu, ne bi trebalo da budu samo predmet podsmeha: iz rijalitija se u neslućene političke visine vinuo pomenuti njujorški milijarder, pa se sada sluti da bi drugačiji, originalni, rijaliti mogao da ga klepi kao bumerang efekat, pa i da poveća glavobolje bivšoj “prvoj dami” kojoj mase zameraju da mahom oličava “već viđeno”.
Libertarijanski izabranik, bivši republikanac i svojevremeni guverner savezne države Nju Meksiko Gari Džonson nema, prema opštim ocenama, šansu da nasledi Baraka Obamu, ali bi mogao i po predviđanjima pomnih analitičara da se ispostavi kao dosad najefikasniji “majstor kvariš” na američkim predsedničkim izborima. Merodavne ankete pokazuju da su građani željni da dobiju priliku da poredak, koji je praktično dvostranački, pretvore u bar trostranački, pa da bi taj dodatak mogli da budu libertarijanci.
Šanse za izvestan uspon “trećeg” bolje su nego ikad jer rekordna većina potencijalnih birača, prema nizu istraživanja javnog mnjenja, nije voljna da podrži ni Klintonovu (čiju je “neprikosnovenost” neočekivano uverljivo s levog stranačkog krila poljuljao Berni Sanders) ni Trampa (koji je uzleteo mimo volje rukovodstva stranke). Oboma se zamera čak toliko da nije nemoguće da oboje budu diskvalifikovani iz trke ka Beloj kući ako se dokaže da je ona ugrozila nacionalnu bezbednost, dok je kao šefica diplomatije službene poruke razmenjivala privatnom telekomunikacijskom vezom, a da je on prenebregavao poreske obaveze.
Kad bi se tako nešto nekim slučajem dogodilo, kao njihove zamene mogli bi da se pojave predsednički kandidati koji nisu ni bili na stranačkim izbornim listama ili su se iz nadmetanja za predsedničku nominaciju povukli posle pretrpljenih poraza. Ovakav rasplet predstavljao bi zaplet kakav se ne pamti i koji bi dokazao da je izborni sistem jedna od povećih boljki američkog ustrojstva.
Treća stranka u SAD nikad nije doprla do vlasti, ali je povremeno bitno uticala na ishod predsedničke trke i to uglavnom protivno svom ishodištu, čak kao pčela, kako navodi Volstrit džornal, koja umre ubrzo posle uboda, pošto glavne partije preuzmu, ovako ili onako, njenu žaoku kao podsticaj za širenje izborne baze. U sopstvenim lokalnim porazima imala je ipak posredan udeo u oblikovanju sudbina. I na ovim prostorima.
Godine 1912. treća partija (Teodora Ruzvelta) postigla je dosad nedostižan uspeh, ali je dovela do rascepa republikanaca, navodi se, i omogućila pobedu demokrate Vudroa Vilsona (pod čijim je uticajem docnije stvarana Jugoslavija). Hroničari takođe smatraju da su “treći” (koje je vodio Ros Pero) na sličan način 1992. doprineli pobedi demokrate Bila Klintona (čiji je angažman bio bitan za bombardovanje ostatka Jugoslavije 1999), kao i da su 2000. (procentima glasova za Ralfa Nejdera) pomogli poduže osporavanoj izbornoj pobedi republikanca Džordža Buša mlađeg (u čijoj je završnici drugog mandata Vašington priznao jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova)…
Raspoloženje u prilog trećem takmacu i njegovim izgledima, kao novom važnom učesniku u tradicionalnom dvoboju oko kormila Bele kuće, sada je veće nego ikad u poslednjih 100 godina, sugerišu poznavaoci. Prvi put bi on mogao, ako osvoji izvestan broj elektorskih mesta kako mu se predskazuje, da odigra ulogu “jezička na vagi”, pogotovu ako dođe do “mrtve trke” u opredeljivanju između Klintonove i Trampa.
Libertarijanci se inače, krajnje pojednostavljeno rečeno, zalažu za bitno sažimanje uloge države, sa smanjivanjem poreza i drugih obaveza prema njoj, uz prepuštanje pojedincima da život u zajednici usklađuju neposredno prema sopstvenim interesima. Takav poredak još nije na horizontu, iako se u svakodnevici uprošćeno poistovećuje s rastućom nejednakošću i prevlašću neizabranih aktera nad izabranim političkim organima.
Mnogo je prigodnije, svakako, da se uspon treće stranke u SAD doživi kao pluralizacija političke scene u supersili. Da ona i unutar sebe treba da prevaziđe bipolarnost (smenjivanje samo dve partije na vlasti), koja je karakterisala svet u Hladnom ratu i omogući multipolarnost (višestranačko učešće u odlučivanju), koja karakteriše savremeni svet. Taj proces mestimično zaista liči na cirkus, ali predstavlja politički ciklus čija je dalekosežnost izvesnija od održavanja rutine izbornih ishoda…
