Izvor: NoviMagazin.rs, 28.Sep.2014, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Britanska tranzicija i mi
Nagoveštaj najvećeg preuređivanja jedne zapadne sile, posle objedinjavanja Nemačke...
Utisak nedelje, kad bi se ta popularna emisija opet pojavila, mogla bi biti povećana uloga penzionera u spasavanju Britanije i Srbije. Svojim glasovima su, izveštava se, oni bitno doprineli porazu referendumskog pokušaja Škotske da se ocepi od Ujedinjenog Kraljevstva, a ovdašnja vlada uverava da od pretećeg bankrotstva državu može da izbavi samo ako svakojakim merama pridoda osetno >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << smanjivanje penzija.
Zajedničko za oba nacionalna penzionerska razigravanja, kako tamošnjeg dobrovoljnog i tako i ovdašnjeg prinudnog, jeste okolnost da su oba angažmana, kao potporu stabilizaciji strateških prilika, pozdravili najmoćniji internacionalni faktori, od Vašingtona do Brisela. Skoro da je moglo da se pomisli da na scenu stupaju nova globalna pravila: da nema mira ni za umirovljenike ni bez njih, da se mladi neće ovajditi što na njima svet ostaje ako na starima svet ne opstaje...
Pažnju kompetentne međunarodne javnosti je, prirodno, mnogo više privukao čin kojim su se Škoti odrekli poslovične im “škrtosti” i “častili” Britaniju održavanjem njene teritorijalne celovitosti, nego kako su Srbi nastavili da jedni drugima prevaljuju cehove za istrajne sukobe sa realnošću. U slučaju “Ostrvljana” radilo se o novostima bez presedana u novijoj istoriji: da pobedniku u referendumskom izjašnjavanju sleduju veće obaveze nego poraženom, i da jednoj od zapadnih sila, Ujedinjenom Kraljevstvu, predstoji najveće sistemsko preuređivanje, posle zvaničnog objedinjavanja Nemačke pre 24 godine.
U najkraćem: vlasti i opozicione snage Britanije obavezale su se da će Škotskoj dati znatno veću autonomiju ako ne izglasa nezavisnost, a time i nagovestili, a potom i potvrdili, da treba da usledi kompletna reforma, s decentralizacijom, poretka, kojom će šire nadležnosti dobiti i ostala tri sastavna dela kraljevine- Engleska, Vels i Severna Irska kao i njihova lokalna nadleštva. Hroničari podsećaju da Ujedinjeno Kraljevstvo važi za državu s najvećom centralizacijom vlasti u zapadnom svetu, jer vlada u Londonu “kontroliše” oko 95 odsto svih dažbina. Pretpostavljaju da je takva preteranost bila među glavnim razlozima za rast separatističkih težnji, kao i da je obećanje da predstoje bitne finansijske i ostale vrste decentralizacije, podstakla Škote da izglasaju lojalnost državi u čijem su sastavu 307 godina.
Glavni izazovi se sažimaju u prosto neverovatnoj podudarnosti i simbolici procenata od 85 odsto. Toliko je Engleza u ukupnom stanovništvu Britanije, i toliko je Škota izašlo na referendum o ocepljenju (odbačenom sa deset odsto više glasova za status kvo).
Takva koincidencija dve različite masovnosti, odslikava dvostruko iskušenje čuvara i reformatora poretka. Kako ujednačiti prava ogromne većine Engleza sa tri manjine tako da centralna vlast ne zapadne u situaciju kakva je bila u Srbiji (u okviru bivše SFRJ) da pokrajine mogu da utiču na odluke republike dok ona ne može da se “meša” u njihove nadležnosti? I kako izvesti povećanu decentralizaciju a da ne osporava presudnu reč centralnih organa i ne vodi ka secesiji?
Odgovori na ta pitanja tražiće se poduže. Čak i opozicija predočava, pred parlamentarne izbore sledeće godine, da bi joj za neophodno preuređivanje i učvršćivanje sistema bilo potrebno desetak godina.
Uporedo, rekordni odziv glasača potvrđuje da građani nisu apolitični, kako im se učestalo pripisuje. Spremni su, pokazalo se, da se masovno i odlučno uključe u politički život kada smatraju da se zaista izjašnjavaju o sopstvenoj i sudbini poretka, a ne o raznim varijantama koje, u suštini, nude jedno isto, i koje su im se, kao jalove, popele na vrh glave.
Na oba ta izazova, Srbija nije našla podesne odgovore. Sporan joj i dalje teritorijalni integritet, a nije ni na pomolu podesna doza neposrednog učešća građana u odlučivanju o uređenju koje ne bi zavisilo od partokratije i propagandno-profitne precenjenosti pojedinaca...
U bliskim i usputnim kontaktima ovde, stekao sam utisak da bi Škotska postala nezavisna da se glasalo kod nas. Gotovo svi sagovornici, ili ljudi koje sam čuo u prolazu, pa i sugestivne obrade vesti u pojedinim medijima, odisali su žalom što je Britanija ostala cela “iako je doprinela da se mi raskomadamo”.
Polazeći od shvatanja da i drugima treba da bude kao što se zbilo s nama, prenebregli su mogućnost da ono što se događa drugima, kao nama nekada, može da snađe i nas, opet. Pa da i u Srbiji mogu da se naprave referendumi za osamostaljivanje, kakvi se najavljuju u Španiji i programiraju u Italiji, Belgiji i nizu drugih zemalja, a kakvi u nadmetanju Zapada i Rusije, osakaćuju Ukrajinu.
Ishod referenduma u Škotskoj bi, mislim, mogao da nam odgovara jer umanjuje iskušenja EU čijem pridruživanju težimo. A istovremeno donekle obuzdava rastući talas secesionizma- od koga smo, i kad su se drugi objedinjavali, već previše ispaštali...
