Izvor: NoviMagazin.rs, 20.Maj.2018, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Bolje pakt nego rat i obratno
U rekordno kratkom vremenu, za svega dvadesetak proteklih dana, svet je stavljen na stratešku klackalicu – gde naizmenično pretežu nade i strepnje na dva najdugotrajnija žarišta globalne nestabilnosti.
Samo što je opasnost od sukoba s nesagledivim posledicama smanjena na Dalekom istoku, vanredno je narasla na hronično raspucanom Bliskom istoku.
Autor ovakve koincidencije u kontradikciji je Donald Tramp. On čak računa, prema raspoloživim procenama, da na oba >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << istoka radi istu stvar – da će povećanim pritiskom prinuditi i Iran, kao prethodno Severnu Koreju, na odricanje od “preteranih” nuklearnih ambicija i tako reafirmisati Ameriku kao jedinu silu koja može istovremeno da stvara i rešava globalne probleme.
Zasad je, međutim, izvesnije da severnokorejski i iranski slučaj nisu za poređenje. Bar iz tri razloga.
Prvo, Pjongjang raspolaže atomskim arsenalom, dok se Teheran, prema nalazu merodavnih međunarodnih inspekcija, pridržava dogovora sa šest velikih sila da neće praviti nuklearnu bombu.
Drugo, dok se susedi Severne Koreje svojski zalažu za normalizaciju situacije, Iran je okružen dramama (u kojima mestimično i sam učestvuje), a koje su se na Bliskom istoku dodatno zaoštrile preseljenjem ambasade SAD u Jerusalim, što je umanjilo šanse za postizanje mirnog rešenja u sporu između Izraela i Palestinaca.
Treće, do ublažavanja krize na Korejskom poluostrvu došlo je sadejstvom velikih sila (Amerike i Kine prevashodno), dok su odustajanje Bele kuće od nuklearnog sporazuma uz obnovu sankcija Teheranu i instaliranje diplomatskog predstavništva u Jerusalimu izazvali raskol među velikim silama, pri čemu je ovom prilikom Vašington praktično ostao usamljen toliko da se našao na udaru kritika i tradicionalnih saveznika (čak više nego prilikom invazije na Irak 2003).
Ali, Amerika nikad nije bukvalno usamljena jer se i njeno sasvim usamljeno delovanje tiče sudbine mnogih. Trampovo usamljivanje u iranskom slučaju, paradoksalno, izazvalo je ne samo deobe nego i dosad teško zamisliva zbijanja redova. Iako pred izlaskom iz kontinentalne zajednice, Britanija se priključila gnevu EU prema Trampu, a svi zajedno su se našli, pritom, na istoj kritičarskoj strani sa Rusijom i Kinom.
Evropljani su naročito povređeni zato što se Tramp oglušio o njihove molbe da ne izlazi iz sporazuma s Teheranom, čime ih je još jednom omalovažio, kao i najavom istupanja od dogovora o klimatskim promenama, pretnjama trgovinskim ratom, zamerkama za nedovoljno ulaganje u nacionalne vojske i NATO... Hamburški Špigl se, stoga, nije libio da na naslovnoj stranici objavi karikaturu – stisnute pesnice sa uzdignutim srednjim prstom, čiji vrh “krasi” navlaka u vidu Trampove biste, a uz naslov “Zbogom, Evropo!”
Kad već stvari tako stoje, to je prilika Evropljanima da se osamostale i da se, i bez Amerike, iskažu kao sam po sebi važan faktor u globalnom odlučivanju. I Berlin i Pariz su svesni te iznudice i nastoje da ih iskoriste kao povod za veću homogenizaciju unutar EU. Pa da se pritom i učestale nesuglasice u EU prevaziđu bar zajedničkom, nedvosmislenom spoljnom politikom...
Zapad, prema dostupnim analizama, ipak ne sme da dozvoli da se unutar sebe rascepi ni približno kao suprotstavljena kretanja u dva istoka. Bilo je u njemu i ranije krupnih nesuglasica, ali je savezništvo, kako bezbednosno i interesno tako i vrednosno, izdržalo sva iskušenja i potvrdilo ga kao dosad najjače partnerstvo u oblikovanju sveta. Teško je poverovati da bi, u svom poslovičnom pragmatizmu, Zapad sada dozvolio sebi da “od gotovog pravi veresiju”.
Doduše, svet se ubrzano menja, pa će se menjati i Zapad. Osnovna razlika između Evrope i Amerike u pristupu Bliskom istoku ogleda se u činjenici da su prvi skloniji diplomatiji, a drugi politici sile – konstatovao je bivši šef izraelske diplomatije Šlomo Ben-Ami.
Nije isključeno da će multipolarizam postati zarazna pojava. Slično stvaranju više centara odlučivanja o globalnim pitanjima, mogu se ispoljiti pluralizacije i unutar partnerstava, kakve se sada primećuju na Zapadu, a predstoje i u savezništvima baziranim na politici suprotstavljanja Zapadu. Reklo bi se, na primer, da Kinu i Rusiju više povezuje otpor inerciji u dominaciji Zapada nego uzajamne sličnosti koje bi ih vodile ka sistemskom ortakluku...
Ali, vratimo se razlikama između severnokorejskog i iranskog slučaja. Prvi je pokazao da se ka miru može napredovati ako se sve sile slože, dok je drugi potvrdio da jednostrani akti jedne od njih mogu dodatno da destabilizuju i region i svet.
Ostaje da podbadamo nadu da će prevladati, kad-tad, prva varijanta. A dotad se valja pripremati za događaje koji će povremeno mamiti na primenu formule bolje pakt nego rat, a mestimično i obratno. Na posebnom testu biće područja “nedovršenih poslova”, u koje spada i zapadni Balkan, na kojem još postoje zone nedoumica – koja je varijanta izglednija i bolja.
.jpg)
