Izvor: NoviMagazin.rs, 15.Mar.2015, 11:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Bibi ili ne Bibi, pitanje je SAD
Američka spoljna politika je, premijerno u novijoj istoriji, u sopstvenoj kući bila na udaru specifične, pojedinačne, a vrlo zvanične, spoljne intervencije. I to u dogovoru sa unutrašnjim protivnicima vladajućeg diplomatskog kursa.
Tako bi ironičari mogli da okarakterišu prošlonedeljno gostovanje izraelskog premijera Benjamina Netanijahua, zvanog Bibi, u Vašingtonu. On je, kako sugerišu hroničari, bio prvi strani saveznik visokog ranga koji se u američkom Kongresu >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << (parlamentu) na poziv i po ukusu opozicione većine u oba zakonodavna doma javno i oštro suprotstavio jednoj od glavnih strateških akcija šefa Bele kuće.
U najkraćem: ocenio je kao jalov, pa i kontraproduktivan, plan administracije Baraka Obame da u pregovaračkom sadejstvu još pet velikih sila (Britanije, Francuske, Kine, Nemačke i Rusije) izdejstvuje garancije da Iran neće praviti atomsku bombu, a da mu zauzvrat budu ublažene međunarodne ekonomske sankcije. Po Bibiju, teheranskoj teokratiji se čine preveliki ustupci i daje joj se vreme da, makar i za 10 godina, stvori nuklearni arsenal kojim bi mogla da ugrozi opstanak Izraela, što su kao cilj ocrtavali pojedini funkcioneri Islamske Republike, pa da prema njoj treba nastupiti znatno energičnije (uz spremnost da joj se preventivno bombarduju “sumnjiva” postrojenja).
Ovakvim nastupom praktično je optužio Belu kuću da zapostavlja bezbednost Izraela, svog najbitnijeg saveznika i štićenika na Bliskom istoku, zarad usklađivanja odnosa s “najvećim neprijateljem” Amerike, kako je poodavno etiketiran Iran. Slične žaoke upućivao je i ranije, ali se sada direktno upustio u unutrašnje preganjanje između demokratskog predsednika Obame i opozicionih mu republikanaca, što je uloga koju se ne bi usudili da zaigraju ni znatno jači i samostalniji akteri na globalnoj sceni.
Analitičari su skloni da takvu njegovu odvažnost protumače kao izraz potrebe da pred izbore 17. marta pokaže povećanu brigu za nacionalnu bezbednost, pa da se u tom cilju ne libi čak ni suprotstavljanja Beloj kući, koja se “neprikladno” trudi da do kraja ovog meseca postigne dogovor s “nepodobnim” Iranom…
Dostupna ispitivanja javnog mnjenja u obema zemljama ne idu u prilog takvim proračunima. Više Amerikanaca je izrazilo nesaglasnost pozivom Netanijahuu da, bez obaveštavanja Bele kuće, gostuje u Kongresu, nego što se s takvim postupkom složilo, a u Izraelu je gotovo tri četvrtine ispitanika kazalo da neusklađeni lični odnosi između Obame i Netanijahua (pri čemu prvi drugom zamera tvrdoglavost i nadobudnost, dok ovaj njemu uzvraća da je neodlučan i nepouzdan) nanose štetu američko-izraelskim odnosima.
Savezništvo SAD i Izraela će se ipak održati, slažu se poznavaoci. Istovremeno, primećuju da su neslaganja unutar tog partnerstva narasla do dosad najvišeg nivoa i to usred pojačane haotizacije na proširenom Bliskom istoku.
Najveću pažnju je ipak privukla okolnost, pomenuta na početku ovog napisa, da je jedan strani lider pozvan, bez učešća Bele kuće, da bude jezičak na vagi u odmeravanju snaga unutar najveće sile današnjice. To je loš presedan, saglasni su uticajni američki specijalisti, kao što su Farid Zakarija i Robert Kejgan. Nije dobro, proizlazi iz njihovih i drugih komentara, da svađu dve strane (unutar SAD) treći (spolja) koristi.
Najčešće je, u novijoj istoriji, situacija bila obrnuta: svađe – nacionalne i internacionalne – uglavnom je koristila Amerika kao arbitar. Stvari su, u međuvremenu, mestimično izmakle inerciji. Čak toliko da bi hamletovska dilema “biti ili ne biti, pitanje je sad”, u novonastalim prepucavanjima mogla da se, po naški, parafrazira kao “Bibi ili ne Bibi, pitanje je SAD”.
Dok je ovaj tekst išao u štampu, stigla je i potvrda da je Bibijev nastup deo šireg plana američke opozicije za dezavuisanje spoljne politike šefa Bele kuće. Čak 47 republikanskih senatora upravo je poslalo pismo teheranskom rukovodstvu u kojem ga upozorava da eventualni dogovor Irana i SAD nema podršku u Kongresu i da verovatno ne bi nadživeo odlazak Obame – kome prebacuju “samovolju” – sa mesta predsednika, u januaru 2017.
Američka opozicija je, tako, udvostručila napad na autoritet šefa sopstvene države – u oba slučaja pozivajući strane faktore da podrže njene akcije protiv Obamine inicijative za dogovor sa Iranom.
Ništa slično se ne pamti u novijoj istoriji Amerike, ali ovaj slučaj zaslužuje da se zapamti. Uz sve navedeno, i zato da bi se proverila slutnja pojedinih katastrofičara da bi reizbor Bibija i pobeda njemu sklonih republikanskih “jastrebova” u izbornoj trci (novembra sledeće godine) ka Beloj kući, mogli da uvećaju izglede za nuklearni ili rat sa atomskim posledicama sa Iranom...
