Izvor: NoviMagazin.rs, 31.Maj.2020, 10:19
Momčilo Pantelić: Američka izuzetnost
Hajde da iščeprkamo bar malo sličnosti između izbornih kampanja u Americi i ovde. Eto, i tamo vlast bez dovoljno zaštite od koronavirusa šparta kud joj se prohte, dok opozicija gvirka iz “mišje rupe”.
Ostalo je, naravno, vrlo različito. Tamo je neizvesno ko će pobediti i glavni mediji su naklonjeniji opoziciji. Ne krije se ni da se razmahala nezaposlenost ni da ekonomija bolno kleca. Ukazuje se, takođe, da je tragedija mogla da bude osetno manja, da političari nisu >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << u startu potcenjivali opasnost i da je zdravstveni sistem bio pripremljeniji.
Pride, tamo se rivali nadmeću ko će žešće da raspali po Kini (kao “rasadniku virusa”), s kojom je ovde ozvaničeno “bratstvo zauvek”. Bolje da sada prikočimo dalja poređenja kako se ne bismo opet našli između čekića i nakovnja.
Ovaj tekst posvećen je poslovičnoj “američkoj izuzetnosti”. Kadrovskoj joj izuzetnosti. A koja se drugi put uzastopno na izborima ispoljava kao kriza političkog kadrovisanja na najvišem nivou.
Kao i 2016, ponovo se za kormilo SAD bore dva prilično neuverljiva kandidata. Ondašnji duel Donalda Trampa i Hilari Klinton zabeležen je kao nadmetanje dve vrlo nepopularne ličnosti (ispod 50 odsto anketne podrške), pa su se birači opredeljivali “za manje zlo”. Sada je u toku još originalnije nadvlačenje: između narcisoidnog, nametljivog i samovoljnog predsednika Trampa i izazivača mu Džoa Bajdena, koji bez mnogo lične uverljivosti i eksponiranosti, takoreći iz potaje, uvećava svoju popularnost – tim više što je manje primetan i bez neposrednog dodira sa simpatizerima i radoznalcima.
Gotovo sve u njihovom rivalizovanju deluje premijerno, mahom po paradoksalnosti, a mestimično po apsurdnosti. Paradoksalno jer obojicu “krase” jezički gafovi, tako da im je teško poverovati “na prvu loptu”.
Ja sam mašina za gafove, priznaje Bajden, uz napomenu da su oni mnogo bezazleniji od sijaset neistina koje su hroničari zabeležili u nastupima aktuelnog šefa Bele kuće. Meni se ponešto omakne, ali on brlja zbog “gluposti”, uzvraća Tramp. Predsednik izazivača nagrđuje i etiketom “pospani Džo”, od koga pak dobija nadimak “predsednik tvitoje” zbog lavine tvitova u kojima egocentričnim zbrzavanjem odmenjuje poželjne debate o kursu države.
Apsurdno pak deluje okolnost da se u jeku pandemije nadmeću baš njih dvojica iako su i jedan i drugi u “naročito rizičnoj grupi seniora” – Tramp u 74, a Bajden u 78. godini života. Pogotovo što su se zemljacima iskazali suprotstavljenim ličnim primerima.
Tramp se u javnosti prsi bez zaštitne opreme, dok Bajden dva meseca (sve do pre neki dan, praznično) nije izlazio iz kuće, pretvorivši suteren u telekomunikacionu centralu, iz koje je samo video-internetski opštio s biračima. Odajući počasti poginulim ratnicima, poslali su, sa različitih prigoda i bez reči, suprotstavljene poruke – Bajden s maskom, Tramp bez nje. To jest – poštujte savete epidemiologa da biste preživeli ili dajte prednost otvaranju ekonomije bez koje nam nema života.
Mogla bi, stoga, da se nametne nedoumica – da li će budući najmoćniji čovek sveta, za kakvog još važi šef Bele kuće, biti onaj ko na frontu protiv covida-19 forsira borbu bez štita ili onaj ko zbog virusa ne izlazi iz “bunkera”? Dok ovaj tekst ide ka Novom magazinu, anketna prednost je na strani “bunkeraša”, ali daleko je 3. novembar, kada se odigrava odlučujući megdan.
Već pomenutoj apsurdizaciji doprinosi i izukrštana pripadnost establišmentu i antiestablišmentu. Tramp je kao protivnik establišmenta postao njegov šef, da bi i danas nastavio antiestablišmentski kurs protiv “duboke države”, a za pridobijanje “zapostavljene mase”.
Istovremeno, Bajden se kao opozicioni kandidat bori protiv Trampovog establišmenta, ali kao kandidat stranačkog establišmenta, koji mu je vanrednim pregnućem potisnuo “previše levičarske” oponente. Ujedno je personalni naslednik prethodnog establišmenta u kojem je bio potpredsednik Baraka Obame, za čijim načinom vladanja i harizmom oživljava nostalgija koju vladajuća struktura doživljava kao najveću opozicionu pretnju.
Pandemija bi mogla bitno da utiče na izborni rasplet. Bude li suzbijena i vaskrsne li ekonomija, porašće šanse za Trampov reizbor.
I s takvim i sa suprotnim tokom zaraze, pred Bajdenom ostaju iskušenja kakva se ne pamte u sličnim situacijama. Treba da izabere osobu koja bi, u duetu s njim, nastupila kao potpredsednički kandidat, što je obično prilično rutinski posao, ali je u njegovom slučaju krajnje delikatan izazov.
S obzirom na poodmakla mu leta, bitno je više nego ikad da se probere neko ko bi mogao da preuzme ulogu šefa države ako “zbog nečega” on ne bi bio u stanju da obavlja tu funkciju. Na osnovu raspoloženja izborne mu baze i njegovih najava, gotovo da je neophodan idealni koktel. Za potpredsedničku kandidaturu traži se lik krcat podobnostima – pre svega da bude žena perspektivnije dobi, crnkinja, levičarka, afirmisana u politici i iz kolebljive savezne države kako bi se zadobila glasačka prevaga i na njenim i na drugim “klackavim” biralištima.
Takvo “savršenstvo” nije na vidiku. Ali, i Tramp i Bajden su još dalje od savršenosti, pa je sva prilika da će se potvrditi poslovična “američka izuzetnost”, ali na novi način. Da će ovoga puta, usred pandemije, pobediti jedan od njih – iz “rizične grupe 60+”, na koju virus ponajviše nišani, i koji je sklon gafovima u vremenima kad su preko potrebni lideri u čiju se reč veruje. U Americi, dakle, opstaje kadrovska kriza na najvišem nivou.
.jpg)
