Izvor: Blic, 27.Avg.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moje velike sitnice
Moje velike sitnice
Treće festivalske večeri u Nišu uručena je nagrada za životno delo 'Pavle Vuisić' dobitnici za 2003. godinu - Ružici Sokić, koja je zbog ozbiljne nezgode na skijanju od marta na štakama. Dok se kiša 'mučila i odlučivala' hoće li pasti ili ne, pozdravljena gromkim aplauzom izašla je na binu držeći Dragana Nikolića, člana žirija, ispod ruke i oslanjajući se na štaku. Potom je rekla kako je delila sa njim ulicu, filmove i štošta još, tako >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da će rado podeliti i taj trenutak, pa i svoje štake.
Govoreći za 'Blic' o ovom prestižnom priznanju Ružica Sokić je rekla:
- Bila bih neiskrena kada bih rekla da mi sve ovo nije važno. Naprotiv! Nagrada je jedino što glumci dobijaju, jer nemamo ni novac a ni nekih većih satisfakcija u smislu poštovanja i respekta društva u kome živimo. Ovo priznanje je posebno, ne samo po imenu koje nosi, već i po tome što nije takmičarsko. Naime, dodeljuju vam ga kolege, a oni su najmerodavniji. Nikakvi kritičari ne mogu da vas suštinski ocene i procene kao što to mogu kolege. Tim pre je moja radost veća. Posebna je priča to što je Paja Vujisić bio ne samo moj kolega već i dugogodišnji prijatelj pre nego što je postao čuveni Pavle Vuisić i pre nego što sam ja postala glumica. Jeste li očekivali ovo priznanje?
- Slagala bih vas kad bih rekla da jesam. Na filmu sam redak ali dobrodošao gost. Čak sam za svoj rad na filmu dobila više nagrada nego u pozorištu gde ostvarujem svoje uloge, evo, već četrdeset godina i gde sam, po prirodi stvari, uradila znatno više. Imala sam, eto, sreću da dobijem nekoliko divnih ženskih uloga, kakve su (bile) retkost u našem filmu. Sada su druga vremena, druge teme, mladi reditelji... Mi smo tu uz njih, u nekim epizodama, ali možda tako i treba da bude. Rekoh vam da mi je Paja Vujisić bio veliki prijatelj. I sada, kada razmišljam o svemu ovome, pomislim da je Pavle naredio da tako bude. Udesio je on to, na neki nama nesaznatljiv način, da sve bude baš tako.
Imali ste ne tako davno (neprijatno) iskustvo sa serijom 'Neki novi klinci' u kojoj ste snimili dobar deo materijala da bi se potom sve to poništilo, a serija krenula da se snima od početka sa bitno drugačijom umetničkom ekipom?
- Danas kada o tome mislim sve mi se to zajedno čini smešno. Većina stvari koje vam se u životu čine tragične kada se stvori distanca, postaju smešne ili groteskne. Tako je i sa ovom serijom i mojim iskustvom u njoj. Pitanje koje se samo po sebi nameće u ovakvim trenucima, kada se primaju nagrade za životno delo, je: koju ulogu u karijeri bi ste izdvojili kao lik koji najviše podseća na vas privatno?
- Čitava serija tih karaktera koje sam igrala u pozorištu i na filmu i na televiziji, pre svega, iz pera domaćih autora, daleko je od moje ličnosti. Sve su to uloge koje sam volela da pravim, stvaram, oblikujem. Inače, do sada neprevaziđena uloga koja je meni jako značila je 'Devojka sa tri oka' koju sam radila za televiziju. Po čemu vam je ta uloga slična?
- Po duši, i po strukturi unutarnjeg bića. Bio je to trenutak u mom životu kada mi je umro otac. Tako da sam tu ulogu radila u jednom specifičnom, upečatljivom, teškom raspoloženju. I posvetila sam je svome ocu.
Da li vam je neka 4uloga možda ostala neostvarena želja?
- To je pitanje na koje nikada nećete dobiti pravi odgovor od većine glumaca, bar ja tako mislim. Profesija nam je takva da zavisimo od toga ko će nas, kada i kako angažovati, šta će se uopšte raditi, pa se u čitavom tom kolopletu menja i odgovor na to pitanje. Kada dobijem ulogu ona mi se, po prirodi stvari, isprva ili svidi ili ne svidi. A onda stvari teku dalje.
I šta se dešava ako v4am se uloga ne svidi?
- Uglavnom krenem u borbu sa samom sobom ne bi li počela da mi se sviđa. Kada se okrenete iza sebe i pogledate na svoj život i rad, jeste li zadovoljni?
- Iskreno, trebalo bi da budem zadovoljna. Ali... Ali?
- Svaki čovek uvek misli da može više i bolje. A uverena sam da dokle god tako mislim dotle sam prisutna i dotle sam glumica. Šta biste zamerili sebi?
- Uh... mnogo toga. Evo, sad sam imala vremena da više od pet meseci budem bez glume i da zaista u potpunosti sagledam kako život postoji i van nje. Šteta je što sam toliko divnih momenata životne radosti propustila. Neću da mudrujem niti da pametujem, ali zbilja tek sa godinama čovek shvati kako život čine male stvari. Sitnice nas čine srećnim ili nesrećnim. Jer samo one zaista postoje. Krupne stvari se teško, retko i retkima ostvaruju. Ne mislite li da smo sticajem okolnosti mi koji živimo na ovom nesrećnom prostoru gotovo uvek okrenuti krupnim temama i stvarima?
- Da, to nam je izgleda mentalna karakteristika. Uobražavamo da smo veliki nebeski narod. E, tu sve počinje i tu se sve završava. Ima li leka tome?
- Nema. To je jedna neizlečiva bolest koja vodi samo ka smrti. Naravno, ne mislim bukvalno. Pa, ne mora čovek fizički da izumre, može duša da mu umre a to je mnogo gore od raspadanja tela. Tatjana Nježić
